Page 32 - Znakovi

negovanim zaliscima na još uvek malko rumenom licu. Znalo se da su došli iz Austrije, da je ona
Jevrejka i da su zbog toga napustili zemlju na nekoliko nedelja pre dolaska Hitlerovih trupa, a da je on
nekad bio trgovac slikama i antikvitetima, veliki stručnjak u tom poslu, sa jakim vezama u mnogim
zemljama, naročito u Francuskoj.
Bili su nerazdvojni i mogli ste ih sresti svuda u blizini našeg hotela, na klupama mladog parka ili
pred nekom od malih kafana. Na hotelskom stepeništu učtivo su pozdravljali susede, učtivošću XIX
veka, ali nisu se družili ni s kim, nit su se posle jela zadržavali u trpezariji ili u minijatumom salonu.
Tako je to dvoje već prestarelih, nepoznatih ljudi starilo tu, na moje oči, kao da sa svakim danom
bivaju bar za mesec stariji. Nije na njima bilo znakova bede, nego neke teške emigrantske izgubljenosti i
beznađa. Kao vezani jedno za drugo, a odvojeni od celog ostalog sveta, oni nisu hodali nego mileli, kao
što buba mili uz slamku bez određena pravca i vidljiva cilja. Teški sami sebi i nepotrebni svetu oko sebe.
Tako su se kretali dok su mogli, celu jesen i zimu, a kad je već stalo da osvaja proleće, »stari gospodin«
je zanemogao. (Prvi put se desilo da se čudni par nije pojavio na ručku). A dva dana docnije upala je kod
mene sobarica i rekla mi da moj sused umire. Naišla je i gazdarica. Gonjen nekim nemirom koji u takvim
prilikama valjda svaki čovek oseti, izišao sam i ja, želeći da se nađem toj staroj ženi, iako nisam znao
tačno u čemu bih joj to mogao pomoći. Sve se svršilo bez uzbuđenja i suvišnih reči.
Kad je starac izdahnuo, žena je napustila sobu i nije se u nju vraćala dok nisu stigli ljudi sa
kovčegom, zatvorili u nj mrtvaca i odneli ga u mrtvačnicu. »Ne treba da ga vidi mrtva«, rekla je
gazdarica. A da za to vreme ne bi sedela dole u tesnom i uvek hladnoni salonu, ponudio sam ženi da
pređe kod mene gdje je bilo šire, svetlije i toplije. Prihvatila je.
Sedela je u fotelji, pored staklenih vrata koja vode na balkon, sva u svojim haijinama od teškog
štofa, somota i raznobojnih čipaka, vezova i šljokica. Nepomično, u atmosferi one naročite učtivosti
svoga vremena, koja čoveka obavezuje pri svakom pokretu i u svakom trenutku, a koju ta vrsta ljudi ne
odlaže nikad, ni u najdubljoj šumi, ni noću kad je sama i neviđena u svojoj postelji. Nudili smo je da
nešto pojede ili popije. Sve je odbijala i pri tom je ličila na kip koji i ne zna za hranu i piće. Na kraju,
ipak je pristala da popije malo kafe u koju je gazdarica, sa onom velikom životnom mudrošću koju
francuske žene pokazuju u malim stvarima, brzo i neprimetno ulila pola čašice konjaka.
Starica je malo oživela, ali njen razgovor se kretao u najužim granicama, hvalila je ne samo moju
sobu nego i moj ukus, sudeći po jedinoj slici na zidu, koja i nije bila moja. O pokojniku nismo
progovorili ni reči. A kad su javili da je sve svršeno i da je sanduk odnesen u mrtvačnicu, žena je učinila
pokret kao da hoće da ustane i da se oprosti. Zahvaljivala je, ali je i dalje sedela. Na njenom licu prvi put
se pojavilo nešto kao grimasa plača, ali jedva primetna. Sasvim slabo poigravanje očnih kapaka, bez
traga suza u sasušenim i izbledelim očima. Rekao sam joj da joj i dalje stojim na raspoloženju. Ne znam
kojim sam rečima to rekao, tek starica je, nadovezujuči na moj govor, stala da priča. To što je govorila
nije bilo mnogo ni naročito, ali ipak neočekivano i u očiglednoj suprotnosti sa njenim navikama i celim
njenim držanjem pre i posle toga.
Težak je ovakav gubitak, rekla je otprilike, a naročito u ovim godinama i ovakvim okolnostima.
Ali ona ima sestru udatu u Engleskoj, i otići će tamo da živi.
Da, rekao sam i ja neodređeno, to je sreća; bar će imati nekog svog, s kim da razgovara, i tako.
Razgovor, tako reći, kraj mrtvaca. Ali tada je starica, ostajući nepomična, svojim bezbojnim
glasom, u kom se ipak osetila neka tvrdoća i nešto kao ponos, neočekivano rekla:
— Ja na razgovor nisam navikla.
Opet joj je preko lica prešla, kao senka, tanana grimasa plača, i nestala.
— Preko trideset godina smo proveli, moj pokojni muž i ja, u braku. A to je bilo trideset godina
ćutanja. Evo sad, ne mogu da se setim da mi je ikad išta kazao osim neophodnih poslovnih stvari i
životnih sitnica. Stideo se kad ja govorim u društvu. To sam ubrzo primetila. A kad bismo ostajali sami,
on je ponajviše ćutao i nije krio da ga svaki moj pokušaj razgovora smeta u mislima. Našli smo neki
način sporazumevanja, i razumeli smo se dobro, ali razgovor to nije bio nikada. U početku mi je bilo
teško, izgledalo je neizdržljivo, a posle sam se pomirila. Vek smo proćutali jedno pored drugog.