Page 37 - Znakovi

i namrštih, rešen da ceo taj glupi odnos svedem na razumnu, trezvenu meru i da prekinem stvar
odjednom i zauvek.
Moj rani i neočekivani gost stade da se izvinjava i moli za oproštenje. Ali kako sam ja ćutao,
uvek u istom stavu, on se s nekom očajničkom rešenošću baci na mali kofer i poče brzim pokretima da
vadi ogroman zavežljaj. Pomoliše se dva tvrda kartona utegnuta i umotana višestrukim pantljikama i
uzicama; čovek ih je drešio kvrgavim prstima i iz njih, kao dete iz povoja, vadio teški rukopis.
Ja sam ga gledao sa strahom. Činilo mi se da mi je u kuću upao ne jedan čovek, nego čitav
karavan uljeza i nasilnika koji sad rastovaraju svoj čudni espap, i koji me sa svakim pokretom sve više
istiskuju i iz poslednjeg kutka moje sobe. Dolazilo mi je da viknem na čoveka, da učinim ono što nikad
ne činim, a uistinu ja sam stajao nepomičan i nem, i kao opijen slušao promukao glas koji me je
uveravao da će biti kratak.
Videći me valjda gde stojim tako, bez reči i pokreta, u stavu odbojne ukočenosti koja često
dejstvuje jače nego najbučniji otpor i protest, sudija snizi glas i promeni ton. Stade da se izvinjava, da se
žali, da moli.
Još uvek ogorčen, ja nisam ni primetio da mi se starac sve više približava i unosi u lice. Trgnuo
sam se tek kad sam gotovo na svojim grudima ugledao njegove sive, velike, sklopljene ruke, na kojima
su prsti bili isprepleteni, kao žile na korenu tropskog drveta, u fantastičan čvor. Ustuknuo sam, ali sudija
je nekim neprimetnim hodom išao za mnom, kao da je vezan uza me. Bio je povijen u koljenima, drhtao
je i spuštao se sav, sve niže. Strepeo sam od pomisli da bi mogao kleknuti preda mnom. I inače niži
rastom, on me je sada gledao odozdo, i neprestano je govorio.
Nestalo je onog oštrog tona iz njegovih pisama i one gotovo poslovne i samouverene sigurnosti
sa kojom je još maločas prekoračio prag moje sobe. Glas mu je postao promukao, dubok, isprekidan, oči
su promenile boju i postajale svetlije. Sa užasom sam pomislio da bi taj dotle nasrtljivi i tvrdi čovek
mogao zaplakati, a sam nisam verovao u to.
Još se nekoliko puta u tim očima naglo izmeniše tamna olujna senka i vlažan kristalan blesak, a
tada se iz očnih uglova zaista otkidoše, gotovo istovremeno, dve tanke, oskudne suze i krenuše niz lice,
ali ih suva koža brzo upi.
Seo sam kao pokošen, i poslednjim naporom prisilio starog čoveka da i on sedine prema meni.
Video sam u životu mnogo ljudskih sudbina širom otvorenih preda mnom, mnogo zaplakanih očiju;
naučio sam odavno da u stvari i nema potpuno lažnih suza, nego da mi obično lažnim smatramo i
nazivamo one suze čiji nam izvor nije poznat, ili čiji povod nećemo i ne želimo da saznamo. A čovek je
govorio, prekiinjao me da ne budem ravnodušan, da ne prelazim olako preko ove stvari, jer ovo, kaže,
nije običan slučaj. O krupnom se pitanju radi.
Zatim je, ostavljajući po strani govor o idejama i teorijama, stao da priča o svom životu, sve od
ranog detinjstva, koje nije bilo lako ni veselo, pa o svom ocu, koji je takođe pisao svoju biografiju.
— Bio je mali činovnik na velikom grofovskom imanju. Slabunjav i neugledan čovek koji je
voleo knjige, dosta čitao i uvek maštao o drugim, višim ili lepšim stvarima nego što su one kojima je
morao da se bavi. Nije imao sreće ni u čem, pa ni u braku. Jedina mu je želja bila da školuje sina jedinca.
Ali tek što sam bio pošao u gimanaziju, otac se razbole i umre. To je bilo za vreme letnjeg raspusta.
Omršaveo i žut, vukao se toga leta teško po praznoj kući. (Moja majka, koja je i ranije bežala od kuće pa
se vraćala, bila ga je konačno napustila na nekoliko meseci pre toga.) Jednog jutra, na nekoliko dana pre
nego što će umreti, naredio mi je da naložim vatru u velikom šporetu koji se od majčinog odlaska nije
ložio. Poslušao sam ga. I tada sam video kako je doneo poveliku i debelu tvrdo ukoričenu svesku, u
formatu trgovačkih knjiga, i uzalud pokušavao da je proturi kroz vrata šporeta. Naredio mi je da dignem
»ringle« na ploči šporeta, jer je bio i suviše slab da to sam učini. Poskidao sam sve »ringle«, jednu za
drugom, i kroz taj otvor on je uspeo da ugura svoju svesku u plamen. I odmah je klonuo, tako da sam ga
morao gotovo nositi do postelje. Tek tada, kad je sveska bila već izgorela, on mi je rekao da je to bio
njegov dnevnik, neka vrsta biografije i obračuna sa svetom i ljudima oko sebe, čitava knjiga iz koje bi se
jasno videlo da on nije bio ono što je izgledao da jeste: sitan i beznačajan čovek koga su u kancelariji