Page 40 - Znakovi

NA LAĐI

Na svim našim putničkim lađama koje plove Dunavom ima jedna naročita atmosfera. Tu se naša
seijačka stroga i naivna jednostavnost vidno meša sa onim turskim i vlaškim što još živi u nama i oko
nas. Nekoliko sati sporog puta, i vi ste potpuno na otvorenom Levantu gde kafa, alkohol, duvan i čulnost
nižih oblika stvaraju zaseban svet spore misli, mutnog osećanja i nemirna ali nepokretna duha. I kako
postepeno iščezavaju proste šamije, grubi koporani, tvrda lica i oštre oči seljaka i seljakinja, tako sve
više na lađi preovlađuje atmosfera Levanta; odlazi ono što je oporo, zdravo i opasno, a ostaje ono što je
sanjivo, mekoputno i slatko. Posmatrajući te promene među putnicima, neosetno su mi prolazili sati.
Dugo sam slušao dva Ciganina — trompeta i violina — koji su se odjednom javili, kao da su pali na
lađu, i svirali i pevali čas mađarske melodije i bečke valcere, čas bosanske i makedonske pesme sa
šabačkim izgovorom. Kad se na nekom mračnom pristaništu i ovi svirači izgubiše, gluvo i nezapaženo
kako su i došli, ostadosmo u salonu svega još trojica-četvorica muškaraca.
Još dok su Cigani svirali, seo sam za poveći astal za kojim je sedeo jedan od putnika i slatko jeo.
Ne sećam se kako smo otpočeli razgovor. Tek tada sam primetio da moj saputnik slađe pije nego što
jede. Pokretom čoveka u kome ima još mnogo patrijarhalnog, ponudio mi je čašu vina. Moj saputnik je
imao izgled onih ljudi koji su nezadovoljni provincijom a za koje nema mesta u prestolnici. Njegovo lice
oštrih crta, rasno, sa pravim nosom i nepodsečenim brkovima, kvario je neki neprijatan nemir i izraz
lažne odlučnosti koju daje alkohol.
Najpre je govorio polagano i isprekidano, preko zalogaja, ali njegova potreba da govori, da priča
i izmišlja, podsticana pićem, rasla je neprestano. Mislio sam u sebi: kad bi bilo istina što kažu, da je
svakom čoveku dosuđen samo određen broj reči koje ima da izgovori u životu, ovaj bi čovek sutra umro.
To što je pričao, bili su nepovezani doživljaji iz njegovog života za vreme rata, iz posleratnih godina, ili
prosto neke scene zamršene i burne, za koje se nije moglo odrediti iz kog vremena i iz kakvih prilika su
izvađene. A u sve što je pričao unosio je izvesnu žestinu i kao neki skriveni i dublji smisao. Čovek je
imao odlično pamćenje, ali je bilo očito da nije upravljao on pamćenjem, nego je ono radilo na svoju
ruku. Slike i doživljaji su se nizali, ukrštavali i potiskivali. Jedan ljudski vek nije više bio dovoljan da se
smesti sve što je ovaj čovek pričao, ni snaga i sudbina jednog čoveka da se sve to izvede i ostvari. Pa
ipak, to nije bilo dosta za vatru njegove rečitosti koja je tražila sve nove hrane.
Već odavno nije bilo nikoga u salonu osim nas dvojice. U srednjem delu broda, koji se jedva
nazirao, gorele su još samo male sijalice i bilo je polumračno. Lupa u kelneraju umukla. Kako se lađa
stišavala, sve se jasnije čulo soptanje mašina i huk talasa. Neko je i u salonu pogasio sve lampe osim
jedne, nad vratima, i one koja je gorela nad našim stolom; zanesen, nisam ni primetio kad se to desilo.
Pošto je završio neku veliku ratnu scenu i još jednom ispričao kako je sinoć jedva uhvatio lađu, tako da
mu je jedna kaljača — naravno leva — ostala u blatu, moj sabesednik je skrenuo na opšta rasmatranja o
životu i promenama u njemu. Govorio je o tom kako u odlučnim časovima života, kad se skreće s jednog
koloseka na drugi koji vodi u sasvim protivnom pravcu, sam čovek nije ni najmanje svestan toga. Tek
kad pređe dobar deo novog puta, kad je sve već nepopravJjivo, on primeti da je pošao pravcem kojima
nije želeo da ide. Pun je život, gospodine, takvih nevidljivih skretnica.
Tu negde govornik zastade, zagleda se čudno u polumračnu ponutricu lađe, zaigra mu brk i na
licu se pojavi obešenjački osmejak, ali se odmah pretvori u grimasu koja me zaprepasti. Govorio je sada
povišenim glasom i stranim izgovorom koji je trebalo da bude smešan.
— Moj naklon, gospodine; klanjam se! Attention.
Okrenuh se i videh u polumraku nekog čoveka kako ide od kelneraja ka basamcima koji vode u
donje kabine. Na glavi je imao šešir i izgledao je kao da je sad stigao odnekud na lađu. Išao je nekim
sporim, avetinjskim hodom, mećući stopu do stope, sa rukama na grudima. Prođe me jeza. Da bi sišao
niz basamake, čovek se okrenu licem prema nama, tada ga osvetli malko sjaj naše lampe, i ja videh da je
to neki visok čovek sa naočarima, da na belom tanjuriću nosi čašu vode i koraca polagano, da ne bi
prosuo. Silazio je niz basamake pipavo i sporo. Po držanju sam znao da ne gleda u nas, nego u čašu koju