Page 42 - Znakovi
P. 42

kisilo. I sam sam podrhtavao, težak od vina, umoran a uzbuđen. Pauze su bivale sve češće i mučnije.
             Tada se moj saputnik nekako koso, gotovo vragoljasto, nagnu prema meni i upita me lako i svečano.
                    — A znate li gde je sada onaj Stanisavljević?
                    — ?
                    Ne govoreći ništa, on obori kažiprst prema podu, ukazujući na ponutricu broda.
                    — Odneo je malopre, videli ste, ženi u kabinu čašu vode. Sad spavaju.
                    Pa posle kraćeg ćutanja:
                    — A znate li kuda putuje, i zašto?
                    I ne čekajući odgovor nastavi.
                    — Ide u Kladovo. Šalje ga Ministarstvo finansija da me smeni, jer imam manjak. Nije moja
             krivica, ali imam manjak u kasi. Bio sam u Beogradu, tražio sam novac da pokrijem, ali niko ne da.
             Vraćam se, evo, istom lađom. Sutra treba da mu predam kasu. Ostalo ćete čitati u novinama.
                    Bilo mi je mučno i strašno. Konačno nađoh snage da ustanem. Saputnik me nije zadržavao. Točio
             je hladno i prezrivo samo svoju čašu i govorio kroz osmejak, kao da peva.
                    — Taj sa cvetom spava. Sa krinom, gospodine!
                    I onda, kao da briše to što je rekao, dodaje sasvim drugim glasom.
                    — Taj ima u redu i dnevnik kase i partijalnik. Ja ga poznajem. Zbogom, gospodine, klanjam se!
             Prijatno!
                    U mojoj kabani bilo je zagušljivo. Spavao sam malo i rđavo. Oko sedam sati izjutra izišao sam u
             Turn-Severinu. Izlazeći, pogledao sam sa strahom u salon. Bio je prazan. Astal za kojim smo sedeli, bio
             je go i počišćen. Osim nas nekoliko koji smo silazili sva je lađa spavala.
                    Šta je bilo sa mojim saputnikom? Šta sa onim Stanisavljevićem i njegovom ženom
             Francuskinjom?
                    Putovao sam dugo, najpre po Rumuniji pa zatim po Turskoj, i nisam viđao naše novine.
             Zaboravio sam susret na lađi, kao što se zaboravlja san. Prošlo je dosta vremena. A sinoć sam, pred
             jednom kafanicom na savskom pristaništu, video dva pijana čoveka kako se objašnjavaju. Jedan je
             naročito vikao. Poznao sam ga — bio je moj saputnik sa lađe. Bio je zapušten i otrcan kao ljudi koji nisu
             u redu sa društvom i zakonom, i koji vole da se drže periferije. Vukao je onoga nepoznatog pijanca za
             peš od kaputa.
                    — Tako je to, gospodine. A šta će dalje biti sa mnom, videćeš iz novina. Kupi broj od nedelje. Od
             ove iduće nedelje.
   37   38   39   40   41   42   43   44   45   46   47