Page 41 - Znakovi
P. 41
nosi, ali mu nisam video oči, jer su mu naočari, zasenjene svetlošću, bile kao dva okrugla slepa ogledala.
Konačno, iščeznu u dubini broda, ne obzirući se na podrugljive pozdrave. Moj saputnik viknu još
jednom za njim.
— A-tan-sion! Laku noć želim, klanjam se!
Laknu mi kad se na putnikovom licu malo-pomalo sleže i iščeznu ona usiljena i glupa grimasa
nedarovitog šaldžije, i vrati raniji miran i dostojanstven izraz. Samo jedan mišić, na desnoj strani usta,
podrhtavao je i dalje jedva primetno. Hteo je da govori o nečem drugom. Usiljavao se da izgleda miran.
Da ne bi morao da govori o malopređašnoj sceni, vraćao se na stare teme.
— Dabome, pun je život skretnica. Ali, šta vam vredi skretnica kad je drugi skreću. Janka na levi
kolosek a Marka na desni. I ko te pita kud se voziš. Hm! Ali ovi što pažljivo idu, stopu po stopu, ti
gledaju gde će da stanu. Neće vam taj na krivu skretnicu. Hm! Taj i kad spava otvori oći i naćuli uši kao
zec.
Tu se prekide sam i pređe opet na neke druge priče o Albaniji, Solunu, izbeglištvu uopšte, i
naročito o Tulonu. U odmerenim razmacima pijuckao je crno vino, nutkao i mene, i pričao sve žešće i
življe. Događaji su se gomilali, čudni, nemogućni, ali oštro ocrtani. Bilo je snage i — kako da kažem —
istine u tim lažima. Proveravano i mereno brojkama, ne, to se ne bi moglo braniti i održati kao istina, ali
slušano ovako u noći, na vodi, sve je to izgledalo kao teška i zamršena životna stvarnost.
Moj saputnik je u pričanjima prelazio sa Krfa u Solun, iz Soluna u Ženevu, izvršavao najopasnije
misije, izobličavao neke nevaljalce koji su u isto vreme narodne izdajice i njegovi lični protivnici. I sve
to sa dugim zastajkivanjima u kojima mi gleda pravo u oči, ili sa mučnim pitanjima, kad je neka vrlo
zamršena situacija.
— E sad, šta biste vi na mom mestu uradili?
Primetio sam da se svi putevi kojima su mašta i vino vodili ovoga čoveka vraćaju u Tulon. A u
neko doba noći, sve se te lagarije srušiše kao nepotrebne skele, i on mi ispriča jednu vrlo prostu priču iz
Tulona.
On i neki Stanisavljević, drug mu, stanovali su u Tulonu u jednoj uskoj i mirnoj ulici, u starinskoj
kući. Prekoputa je bila apoteka, a na spratu iznad nje apotekarov stan. U apotekara kćerka. Gledali su je
obojica, ali ona je jasno pokazivala svoju sklonost za moga saputnika. Kako je on slabo znao francuski,
onaj njegov drug, Stanisavljević, bio im je tumač. Bio je tunjavko, ali francuski je znao. Najpre su
razgovarali sa prozora, preko ulice, za tim izbliže, sve preko onog druga tumača. Konačno, tako su se
dobro sporazumeli, da se onaj drug upoznao i sa apotekarom, i malo posle zaprosio kćer, tumačeći sada
svoja rođena osećanja. Apotekaru se više sviđao ovaj mimi Srbin koji zna francuski od onoga nemirnog
koji ne zna ni reči. I devojka je promenila mišljenje i pristala uz oca. Stanisavljević i apotekarova kćerka
su se venčali na sam dan kada je potpisano primirje sa Nemcima, i kada je Tulon bio sav u zastavama i
fenjerima. A moj saputnik je ostao, prevaren i razočaran, sa uspomenom na onih nekoliko nežnih pogleda
i nerazumljivih reči i pokreta iz prvih dana.
— Nije mi bilo lako.
Govorio je prosto, sa teškim muškim dostojanstvom, gledajući preda se. Izgledao je odjednom
lep i trezan, kao u crkvi. Unoseći mi se u oči, govorio je kao s nekim naročitim značenjem.
— Da vi znate šta je to bilo! To je u klosteru raslo. To nije žensko telo, nego cvet. Ja to znam.
Polagao je ruku na prsa kao pri nekom zavetu.
Eto, to je bila naga, najtajnija misao njegova. Ali mu se lice odjednom menjalo i primalo onu
usiljenu i mučnu grimasu.
— Ne znam da li vam je poznata, gospodine, Francuska i ti njeni klosteri (ta reč mu se očito
sviđala.) Nema toga što se tu ne uči. Pevanje, slikanje, književnost i razni jezici, lepo ponašanje. Tu se u
zoru ustaje, i ide u crkvu, i pričešćuje pred oltarom na kome su sve sami krinovi. Ja sam to video,
gospodine. Interesovalo me. Jer, ja volim da upoznam svet, razne zemlje. To mi je strast.
Govorio je tako bez kraja i konca, ali se videlo da ga to zamara, da mu biva sve teže da se ači i
ponavlja. Pogled mu je postajao nestalan i jabučica na grlu poigravala. Bili su kasni, ledeni sati. Vino je