Page 50 - Znakovi

površno poznaju. Misle da sam ovako uslužan, ljubazan i predusretljiv, da je to zbog nedostatka snage i
smelosti, da sam ja neki mek i bolećiv čovek. E, vidiš, tu se varaju. Guja sam ja! Arnautin! Ja bih, kad to
državna potreba zatraži, otpuštao, slao na robiju i ubijao ako treba. Jeste, ubijao, ubijao! I usna mi ne bi
zadrhtala. Samo proverim stvar, ocenim i presudim, pa: fik! fik! fik!
Tu gazda Andrija pokazuje kako se skidaju glave, sekući dlanom desne ruke iznad stisnute leve
pesnice. Na protivnom zidu stoji njegova rastegnuta senka kao neka prepotopska životinja, a njegove
ruke koje simbolično seku glave izgledaju kao nemirne žvale te zveri.
Žena posmatra sitnog maljavog čoveka u spavaćici i toplom rublju, sa belom kapom na glavi.
Kako on maše rukama, ispod košulje mu na mahove proviri stopalo one podvijene noge. Čas se ukaže,
tvrd i velik, savijen nokat na palcu, čas kvrgava peta, suva i beskrvna, kao u mumije. Žena sklapa
umorne oči samo na trenutak. Na teškim kapcima joj leže srebrni refleksi od male lampe sa noćnog
stolića. I za to vreme čuje kako nad njom zadihan čovek nastavlja svoj državnički posao.
— Fik! fik! fik! — sikće njegov glas divlje i strasno.
Kad opet otvori oči, vidi njegov nepoverljiv i prodiran pogled, koji traži u izrazu njenog lica
potvrdu ili poricanje. A zatim kao dokaz da on nije čovek slabe volje i plašljiva srca, priča joj jedan od
svojih doživljaja iz mladosti. Ima ih svega četiri-pet i oni se ponavljaju često, ali četkar ih svaki put priča
kao potpuno nove. Najčešće dolazi i najubedljivije zvuči priča o generalnom štrajku u Budimpešti, koji
je gazda Andrija doživeo kao mlad kalfa. Tada je on pred očima uplašene mase radnika, koja se bila
sabila u neki mrtvi ugao, prešao mirno preko celog trga preko koga su zviždali ubojni meci žandarmerije
sa druge obale Dunava. I posle, ceo svet se pitao ko je taj mladić koga kuršum, izgleda, ne bije; i hteli su
da ga na rukama nose, fotografišu, i pred novinare izvode, ali on se sklonio, nije mu bilo do toga.
Anica zna dobro tu priču, ali ona je svaki put prati i proverava u svom jakom pamćenju da li
četkar štogod menja, oduzima ili dodaje. I začudo, priča je svaki put do sitnica verna i jednaka, kako
samo pričanje izmišljenih doživljaja može da bude.
— Da, da, draga moja, nije gazda Andrija neka zadušna baba — kaže čovek u spavaćici nekim
uvređenim glasom i prekorno, iako žena nije ništa rekla, a gornja usna mu na jednoj strani lako
podrhtava.
Žena, u neprilici, obara pogled.
Najposle, čovek se rešava da legne, gasi svetlost, umotava se u jorgan od ružičaste svile, da brzo
zaspi, uz neko lagano gunđanje koje biva sve tiše. A rasanjena žena širi oči i u tami gleda neprestano
nepravilne oblike gomilice koju jorgan i njen zaspali muž stvaraju tu pored nje. San joj neće na oči.
Prve godine ona je slušala muževljeva hvalisanja i sitne priče u kojima je on uvek velika ličnost,
slušala bez uzbuđenja, gotovo bez ikakvog učešća sa svoje strane, uzdržavajući se da ne zeva i
pretvarajući se da je stvar bar donekle zanima. Ali njegova pričanja su rasla, bivala sve duža i smelija,
sve nasrtljivija i čudnija. Počelo je da joj se gadi. Izgledalo joj je nedostojno da mora satima da sluša
hvalisanja i izmišljotine ovoga čoveka i da pokazuje pažnju i iskreno učešće. Vređalo ju je što on misli
da pred njom kao pred mrtvom stvari ili stvorenjem bez pameti može da pusti maha svojoj uobrazilji i ne
smatra za potrebno ni da obuzda svoj jezik, ni da umeri svoje laži i maštanije. Još kao devojka ona je
slušala od udatih žena i drugarica da ima nevaljalih i nastranih muškaraca koji imaju bolesne prohteve i
koji traže od žena nedostojne i neprirodne stvari. Ona ne poznaje ni takve ljude ni njihove načine, ali ovo
što radi njen muž moglo bi, kako joj se čini po njenom osećanju, biti to ili nešto slično. U svakom
slučaju, ona se oseća kao stvorenje koje zloupotrebljavaju i zlostavljaju na bezdušan, podmukao, a
prividno bezazlen i dopušten način. Ona se stidi zbog svega toga. Boli je i peče neizdržljivo, svakim
danom sve više, to duboko osećanje poniženja i stida, ali umesto da taj bol izazove u njoj prirodan nagon
za samoobranom, on joj oduzima potpuno reč, koči pokret, ubija svaku odluku još u samoj zamisli. A ta
njena pasivnost i neotpornost podsticala je još više četkara da se smelo i bezobzirno zaleće u sfere
hvalisanja i junačenja. Ta zdrava i pametna žena, razbuđena a nezadovoljena u svojoj jakoj ženskosti,
mogla je jednim pokretom svoje snažne ruke da obori sitnog čoveka, da ga povije u njegov jorgan kao
neku nakaznu bebu i da mu pripreti da spava, mogla je jednom rečju da ga ućutka i dozove pameti, i da