Page 53 - Znakovi

slavom i bogzna još kakvih nagona koje je preko dana krio, ili za koje ni sam nije znao da ih nosi u sebi
— a za nju potajni užas i sve duža nesanica. I svaka stvar je mogla da posluži kao povod. Razgovor
pođe, na primer, od jedne opšime vesti iz kriminalne hronike. Na pustoj poljani, ispod železničkog
mosta, nađena je mrtva neka žena, strankinja, izbodena nožem. Žena je bila mlada, lepa, otmena,
očigledno iz boljeg društva. Ceo slučaj bio je neobjašnjiv. Sva se štampa raspisala o njemu i svi se pitaju:
ko je tajanstvena lepotica? Ko su ubice i kakav bi mogao biti povod zločinu?
Gazda Andrija čita najpre naglas reportažu o zločinu, a onda se zavali u fotelju i sa značajnim
osmehom govori ženi:
— Budale! Šta tu ima mnogo da se pita? Zar je malo tajnih društava ili špijunskih organizacija? I
zar je jedna takva lepotica u njihovoj službi? A sa tim društvima ti je ovako: vrbuju te i ti uđeš; zakuneš
se, zakuneš se na revolver i kamu da ćeš bez pogovora izvršavati sva naređenja i da nećeš nikad i nikome
odati tajnu. Posle, pogrešiš nešto ili odaš, i već si osuđen. Spasa ti nema. Kad se najmanje nadaš: nož u
leđa. Tako i treba! Tu nema milosrđa ni oklevanja. Da mi je rođena sestra, ja glasam: smrt. I presuda se
izvršava, automatski, munjevito. Ako treba, izvršavam je sam svojom rukom. Razumeš? I sad se ova
blesava i mekušna policija rastrčala i raspričala. Te »radi se o cmomanjastom snažnom čoveku visokog
rasta«, te ovaj bi mogao biti, te onaj je isključen, a za ovoga nije verovatno. Ništa oni ne znaju, ja tebi da
kažem. Svi su oni slepci i slabići, i po sebi sude i ostale.
Gazda Andrija se diže, prilazi bliže ženi:
— A možda je ubica baš onaj koji je po mišljenju naše mudre policije »potpuno isključen«, na
koga niko i ne pomišlja. Možda nije ni cmomanjast ni visok. Možda šef kriminalne policije prolazi
svakog dana pored njega, i pozdravljaju se kao stari poznanici. Možda ih ubica sa uživanjem posmatra
kako lutaju, vodeći istragu u sasvim pogrešnom pravcu, i smeje im se u sebi. Ha, ha, ha, ha!
Gromko se smejući, četkar obiđe jednom oko stola i opet se nađe lice u lice sa ženom.
— Ko je da je, taj je majstor u svom poslu, čovek u kome damar jedan ne zadrhti kad ima da se
izvrši kakav zadatak u interesu viših ciljeva, čovek sigurna oka i još sigumije ruke.
Četkar podiže stisnutu pesnicu i gleda ženu oštro, pravo u oči.
— To mogu da kažem, jer takav sam i sam. Svi misle: gazda Andrija ljubazan, mek čovek,
dobričina, a ne znaju i ne slute ko je i šta je Andrija Zereković! Ha, ha! Nisam ja bubica ni bravak, nego
arslan, arslan, i to onaj potajni, najopasniji. Razumeš? Eto, ja znam da i ti misliš kako ja ne bih ni u snu
mogao da ubijem tako nekog prestupnika kao što je ova žena na poljani.
Četkarevo lice se preli, kao svetlošću, osmejkom punim sažaljenja i prezira koji dolazi sa visine.
Žena obara oči, krv joj udara u obraze, usne se miču, ali ne nalazi reči.
— Eto, vidiš da misliš — nadnosi se četkar inkvizitorski nad nju — vidiš da sam pogodio. A to je
zato što me ni ti ne poznaješ, kao ni ostali. E vidiš, kad se radi o načelu, o interesima neke svete stvari
kojoj sam se zakleo, za mene je ubiti ovakvu jednu belosvetsku skitnicu u svili i krznu isto što i popiti
čašu vode. »Izdala si — zna se šta te čeka!« Prvi udarac tu, ispod vrata, gde prolazi glavna arterija — na!
— a zatim još tri udarca, jedan u leđa i dva u grudi — na! na! na! — i gotovo!
Žena ga je, uplašena, gledala kako svojom kratkom žutom olovkom izmahuje kao nekim štiletom,
dahćući: na! na! na! Ona poznaje dobro tu olovku, za koju joj je on nekoliko puta dosad pričao da je ima
već šestu godinu, jer on ume da štedi pri pisanju i pri rezanju kao niko — a već da izgubi olovku ili da je
zaboravi negde, kao drugi, to kod njega ne postoji, i zato mu i traje koliko nikom drugom. »Još šest
godina može da mi traje sa mojim načinom štednje i čuvanja. Po meni bi svi fabrikanti olovaka pocrkali
od gladi«, tako joj je govorio, dobro se seća.
Vitlajući još tom olovkom, gazda Andrija nastavlja:
— Tako, dabome! Bez glasa i bez jauka. A posle, operu se ruke i čovek se vrati u varoš kao da
ništa nije bilo. I kad se povede reč o slučaju, on učestvuje u razgovoru, čita novine, mirno, kao i svaki
drugi građanin, a da mu ni najmanji mišić na licu ne zadrhti.
Gazda Andrija ispi čašu vode koja je stajala na stolu i pogleda ženu prekorno, ali i sa izvesnom
blagošću u kojoj ima mnogo prezira, kao da joj prašta što ne razume i ne zna ono što i nije lako znati, i