Page 54 - Znakovi

što i toliki drugi, pametniji od nje, ne znaju i ne slute.
Zatim gazda Andrija čita još malo novine, a onda se digne i svečanim, mirnim korakom, koji bi
odgovarao mnogo višem i snažnijem čoveku nego što je on, ode u kupatilo da se spremi za spavanje.
A žena leži posle u svom krevetu, kao da su je sa mučilišta doveli. Plaši se mraka, a ne sme da
zapali lampu, gadi se od misli na večernji razgovor, a ne može da misli ni o čem drugom. Kad joj pođe
za rukom da zaspi, iziđe joj na san krvav leš nepoznate žene, tako da se sa prigušenim jaukom budi. Ali
četkar je ne čuje, jer on spava na desnom uhu, a levo mu je zapušeno vatom.
U takvim noćima, žena nije mogla da spava. Gušila se od želje da beži iz ove zagušljive sobe, od
ovog jednomernog, mahinalnog disanja. I sve se češće dešavalo da se dizala i odlazila u kupatilo. Prala je
ruke i lice, zapljuskivala hladnom vodom nabujale grudi. To je donosilo samo trenutno olakšanje. U
toploj postelji, gde su je čekale stare misli, ta svežina od vode pretvarala se odmah u laku vrelinu, koja je
stezala grudi kao vatren oklop. Skakala bi ponovo, trčala u kupatilo i, ne znajući šta radi, bacala se,
onako u košulji, na pod od hladnih kamenih pločica i ostajala tako, jecajući, dok ne bi osetila kako sva
trne i drhti od tvrdog hladnog ležaja i kako je, zajedno sa tom bolnom studeni, prožima misao da to
donosi bolest, ili smrt — u svakom slučaju oslobođenje.
Tako joj često prođe polovina noći. A sutrašnji dan donosi miran svakidašnji život, veče
muževljeva pričanja, a noć opet nepoznate patnje.
Tako je u mnogom naoko sređenom životu razlika između dana i noći ogromna. Ima ih dosta
koji, kao i ova srećno udomljena žena, na dnevnoj svetlosti idu mirni i pribrani, a noću podnose takve
muke da sami sebe ne mogu da poznaju u vrelom mraku svoje postelje. Ali kad u takvom jednom životu
razlika između dana i noći postane i suviše velika, iscrpe se sposobnost za skrovitu patnju i bolno
pretvaranje, i usled nejednakog pritiska između dana i noći — prsne ceo taj život u komade.
Više od dve godine Anica je živela tako. Nije bilo nikakva razloga da joj tako ne prođe i treća
godina, i četvrta, i sve dalje redom. U svojim mislima odavno se ona pomirila s tim da se njena muka ne
može nikome ni nagovestiti, a kamoli kazati, i prema tome da joj nema ni leka. Godine bi prošle; ako ne
bi podlegla, ona bi ih preturila, sve ćutke; preturila bi godine, ali nije mogla da preturi sate i minute.
Takav jedan neprelazni i sudbonosni sat naišao je polovinom treće godine njenog braka. To je bio
jedan od onih trenutaka koji planu pred nama i pokažu nam jasno i nesumnjivo da je život koji vodimo
nemoćan, nedostojan, neizdržljiv. Celo naše biće zadrhti tada iz korena i napregne se za teške, možda
tragične odluke. Ali, kako svet oko nas nikad ne miruje, i kako smo mi sami uvek više skloni da
izbegavamo sudbonosne prelome, obično se dešava tada da neka sitnica — neko lice, neki razgovor,
neka knjiga ili sitan posao — privuče našu pažnju na sebe i odvrati naš pogled sa istine koju smo uočili, i
tako nam omogući da sami sebe još jednom zavaramo, da kukavno izbegnemo donošenje prave odluke i
da produžimo stari način života. Ali to što se dešava tako često, nije se ovoga puta desilo.
Toga septembarskog predvečerja Anica je čula da devojka u prizemlju otvara nekome. Pomislila
je da je to muž koji je došao nešto ranije, i zadrhtala je. Pokazalo se da je momak iz radnje, nekim
poslom. Da je to bio gazda Andrija, ona bi provela to veče kao i svako drugo, i život bi se u kući nastavio
kakav je bio i dotad. Ali sad je trebalo čekati na muževljev dolazak. To je bilo neizdržljivo i postajalo
nemogućno u ovom času. U snažnom, još devojačkom telu oživeli oštri, nemirni trnci, panično
ustremljeni svi u jednom pravcu, vuku je i gone neodoljivo iz ove kuće. U mislima strahovanje,
neizvesnost, i samo jedno pitanje: kakve scene i pričanja donosi ovo veče i kakva li joj se noć sprema?
Da je bar devojka tu. Nekoliko beznačajnih reči, izmenjenih sa njom, skrenulo bi ženine misli na drugu
stranu i zadržalo je. Ali je slučajno i devojka bila u tom trenutku otišla negde preko ulice. Žena se
odjednom našla pored svoga ormana u spavaćoj sobi. Pred njom je bio već otvoren njen mali i jevtini
devojački kofer od veštačke kože. Kao što je često radila u snovima i u onim bunovnim mislima pored
zaspalog muža, ona je i sada brzo složila najnužnije od potrebnih stvari i odela (samo ono što je ona
donela), i sa koferom u ruci spustila se niz basamake. I opet nikoga da čuje ni da sretne. Njena je misao
potpuno stala. A onaj snažni nemir u telu biva sve jači i tako je silan da bi lance raskinuo. Taj nemir je
nju nosio kao slamku uz strmu ulicu i vodio je pravo očinskoj kući.