Page 58 - Znakovi

posla, a Siman traži glasno da kupi novu uzdu, sa pucama i crvenim kitama.
Ibraga odgovara tiho da nema takve uzđe i da je ne bi mogao ni napraviti, jer mu je nestalo robe.
— Što, da nije moja para šugava? — pita nabusito seljak.
— Nije, ne dao bog, ali nemam, dobar čo'ječe, espapa.
Jedva se Ibraga tako odbranio te napasti i poslao svog nakićenog kmeta da dalje traži uzdu kakva
mu treba.
Još je nekoliko puta projahao Siman ispred Ibragina dućana, sa srećnim osmehom na licu i
poigravajući sitno na vrančiću.
Sve je to, naravno, vređalo i uznemirivalo Ibragu, i on se žalio komšijama i grizao u sebi i plašio
isprva. Ali stvari su se u gradu sve više smirivale. I njegovom pobesnelom kmetu dodijalo, izgleda, da
mu projahuje ispred dućana. Tako se Ibraga polako smirivao. Peče ga uvreda i zabrinjuje šteta, ali kad
pogleda oko sebe i vidi koliko su ljudi mnogo gore postradali, on je srećan što je sa porodicom preživeo
bunu i što opet može da radi u svom dućanu; uveren u svoje pravo, on je rešen da čeka bolja vremena a
nije mu to ni teško jer gladi nema u njegovoj kući. A nije ni trebalo dugo čekati.
Siman je proveo zimu u nekoj vrsti zanosa. Ispekao je rakije koliko nikad dotada, i popio sa
društvom, uz pšeničan hleb za koji su svi govorili da je sladak »k'o kad je aginski«. Ugojili se ukućani te
zime, a Siman je i podbuo malo od rakije. Na kraju, i aginsko se pojede. Siman je posejao svojim
semenom, ali je od Đurđevdana počeo da kupuje žito. A u isto vreme dobio je i prvu pozivku kotarske
političke vlasti »u stvari tužbe Ibrage Kološa«.
Siman se nije mnogo iznenadio, jer je već ranije čuo da se pozivaju seljaci koji su uskratili
trećinu, još manje se uplašio, jer aginsko dobro koje je pojeo i popio ove zime kolalo je u njegovim
žilama kao vrela snaga; pomalo se i radovao što će se pred hrišćanskim sudom sresti sa agom, i otišao je
na raspravu kao na malo Kosovo.
Rasprava se rđavo završila. Upravo nije se ni završila, nego je prekinuta. Siman je bio zgranut i
ogorčen kad je video da pored činovnika koji presuđuje sede dva domaća čoveka, prisjednik, jedan
musliman, predstavnik aga, a drugi hrišćanin, predstavnik kmetova. On je to i rekao. Činovnik ga je
opomenuo. Zatim je Siman na svoj način izneo kako je otac ovog Ibrage, Salih Kološ, došao do
kmetovskog prava i kako, po njegovom mišljenju, »prava« ne može biti dvaput aginska, i onda kad je
turska i onda kad je hrišćanska vlast. Kad je onda naše?
Činovnik je citirao i »carsko pismo« od 28. jula 1878, godine i »sefersku naredbu od 1859.
godine« i »ramazanski zakon od 7-og dana ramazana meseca 1858. godine«. A tu se Siman gromko i
široko nasmejao turskim zakonima i rekao za njih nešto što se ne govori u kancelariji, nešto tako ružno i
teško, da ga je činovnik odmah izbacio napolje i da je posle imao da odgovara za uvredu vlasti. Odležao
je osam dana zatvora. U isto vreme, pala je presuda da ima da nadoknadi agi lanjsku trećinu i da je
ubuduće redovno daje, jer su svi stari zakoni na snazi dok se novi ne donesu.
Siman nije mogao sebi da dođe. Omrzla mu ku~ ća, a usev i šljivik gleda kao da su tuđi. Uložio
je priziv. Tada se obratio »učitelju« Aleksi, koji je bio neka vrsta javnog pisara i budžaklijskog advokata.
To je bio bivši učitelj srpske škole. Pre osam godina, kad je sarajevska srpska škola tražila
pomoćnog učitelja, on je došao u Sarajevo iz Zemuna. Novi učitelj nije bio ni glup ni nedruštven čovek;
naprotiv, bio je duhovit i druželjubiv, i suviše. S jedne strane njega je, kako su govorile gazde iz crkveno-
školske opštine »prenosila pamet«, a s druge, njegovo druželjublje teralo ga je stalno po krčmama i u
društvo onih koji se vesele i piju.
Plav, onizak, rumen i nasmejan, sa modrim oči~ ma uvek zalivenim nekim radosnim suzama,
novi učitelj je bio središna tačka svih mehanskih šala, teferiča i veselih društava.
Sarajevski opštinari su znali unapred da gotovo svaki učitelj koga dobave iz Austrije mora da ima
neku manu, inače ne bi napustio svoje lepo mesto i došao u ovu tursku varoš, gdje je život težak i
neobičan, i bili su spremni da mu progledaju kroz prste, ali gospodin Aleksa se naglo i nezaustavno
pretvarao u tešku pijanicu. »Tužna zemlja, brate...«, govorio je učitelj pri svakoj čaši rakije, žaleći se na
sredinu u kojoj je živeo. A ko rakijom tu-gu leči, taj ne ozdravlja od tuge, nego umire od rakije. Što je