Page 63 - Znakovi

Gnev povređenog dostojanstva diže se u Vasi Gengi i udari mu u glavu, ali od toga mu lice dođe
još bleđe. Srdito i prigušeno vikao je na Simana:
— Ne zavrzuj, nego hajde kad ti kažem... Ti si zaboravio da ovo nije Turska i da je Austrija
zastupila, evo četvrta godina. Austrija, ej!
— Ama de, znam ja. Šta me krstiš kad sam kršten? Austrija! Austrija! K'o da si ti Austrija!
Tu Vaso Genga zaboravi na svoj odskora stečeni službenički stil i izbeči se prema Simanu sasvim
nepropisno f i »neaustrijski« mu se unese u lice.
— E, vidiš — jesam! Za tebe sam ja Austrija. Pa šta hoćeš sad?
— Ti?
— Ja. I da nisi više pisnuo, znaš, jer ću te vezana proćerati kroz čaršiju. Dosta je,i tvoga, beli!
I tu, kao da se prisetio nečega, Vaso brzo napusti taj ton obične bosanske svađe i uze neki nov i
stran, zaista »austrijski« stav, kakav Siman nije kod našeg čoveka nikad video: isprsi se, ispravi se u
celoj dužini, uniforma se na njemu zategnu i ispuni, brkovi mu odskočiše na krezubim ustima, oči se
raširiše i iskočiše, bore se na nadutom licu izgladiše. Preobrazi se čovek tu na mestu, i iz tog novog lika
izgovori glasno i odsečeno svega četiri reči, ali kao sveštenu formulu na tuđem jeziku:
— U ime zakona, naprijed!
I Siman krenu bez pogovora.
Sad drugačije koračaju, vezani zakonom.
Stvara se između njih dotle neslućena zavisnost. Kao da je svaki od njih naglo odbacio nevinu i
bez» brižnu masku svakidašnjice i pokazao neko novo lice, tako novo da se u prvim trenueima ni jedan
ni drugi ne mogu pravo da osveste ni dobro da snađu u novim ulogama. Vaso nije onaj Vaso Policaja što
prolazi ulicama kao deo gradskog inventara, nego drugi, nepoznati čovek koji je postao strog i opasan,
krut i neumoljiv mehanizam, čiji svaki pokret ima snagu i neizbežnost prirodnih pojava pred kojima
čovek nagonski i uzaludno nastoji da se ukloni. A Siman nije onaj svakom dobro poznati, suviše
govorljivi i nemirni seljak sa periferije grada, koji već odavno više voli da po sarajevskim mehanama
»prosipa pamet«, nego da kapa nad zemljom i imanjem. Ne, on je odjednom postao »imenovani Simo
Vasković«, koji treba u najkraćem vremenu i najkraćim putem da bude »predveden« šefu sarajevskog
»Redarstvenog povjereništva«.
I ta dva čoveka idu uporedo, prikovani lancem zakona, svaki sa svojim novim mislima i
osećanjirna, i motre jedan na drugog, ispod oka, novim pogledom.
Vasina glavna misao je u ovome: da li izgleda onako dostojanstveno i onoliko strogo koliko je
potrebno za jednog carskog »redarstvenika« ? On čini sve što može, nadima se, mršti, rastura nogama i
omahuje sabljom, ali stalno mu izgleđa da još nije dosta i sve se boji da ispod sveg tog austrijskog
držanja ne proviruje Vaso Gengo i njegova bosanska muka i sirotinja od rođenja.
A u Simana nije jedna misao. I gnevan je na vlast i zakon i ceo svet uopšte, i zadovoJjan je na
neki način što se opet kovitlac stvara oko njegove ličnosti i što će imati priiiku da opet govori o svorn
sporu sa agom i o svojoj »pravi«, ali naročito je iznenađen i poražen Vasinim neočekivanim
preobražajem. Kad se od Vase Genge za tili čas napravi ovo, šta onda može biti od drugih ljudi? Vaso
Gengo — carevina! E, dođe mu da presvisne od gađenja, da pljune na sve. I kako da čovek opstane i
kuda da beži i gde da se skloni, ako svaki od ovih što prolaze može postati Austrija?
Ali sve te misli ustuknuše odjednom. Siman se seti da za pojasom nosi presavijenu molbu, i
pretrnu. Pretražiće ga i naći mu nesrećnu hartiju, a onda on neće moći poricati svoju nameru da sačeka
nadvojvodu i da mu preda molbu. U tom trenutku su upravo prelazili preko Latinske ćuprije. Stade da
popravlja tobože pojas na sebi, i kad je bio već pri kraju mosta, prisloni se sasvim uz ogradu kao da hoće
da se prepaše, i brzo ali nevešto izbaci hartiju preko ograde u vodu. (Ta seljačka nespretnost je jedna od
velikih slabosti u njihovoj stalnoj, čas otvorenoj čas prikrivenoj borbi sa gradom i građanima.)
Hartija se u padu raširila i pliva u nepomičnom plićaku. Vaso optrča ogradu i sa niskog zida skoči
u vodu koja tu nije ni do članaka. Ali za njim po-trča i stiže ga Siman. Ruke im se pomašaše nađ
hartijom koja se, onako ovlažena, pocepa na dvoje.