Page 63 - Znakovi
P. 63

Gnev povređenog dostojanstva diže se u Vasi Gengi i udari mu u glavu, ali od toga mu lice dođe
             još bleđe. Srdito i prigušeno vikao je na Simana:
                    — Ne zavrzuj, nego hajde kad ti kažem... Ti si zaboravio da ovo nije Turska i da je Austrija
             zastupila, evo četvrta godina. Austrija, ej!
                    — Ama de, znam ja. Šta me krstiš kad sam kršten? Austrija! Austrija! K'o da si ti Austrija!
                    Tu Vaso Genga zaboravi na svoj odskora stečeni službenički stil i izbeči se prema Simanu sasvim
             nepropisno f i »neaustrijski« mu se unese u lice.
                    — E, vidiš — jesam! Za tebe sam ja Austrija. Pa šta hoćeš sad?
                    — Ti?
                    — Ja. I da nisi više pisnuo, znaš, jer ću te vezana proćerati kroz čaršiju. Dosta je,i tvoga, beli!
                    I tu, kao da se prisetio nečega, Vaso brzo napusti taj ton obične bosanske svađe i uze neki nov i
             stran, zaista »austrijski« stav, kakav Siman nije kod našeg čoveka nikad video: isprsi se, ispravi se u
             celoj dužini, uniforma se na njemu zategnu i ispuni, brkovi mu odskočiše na krezubim ustima, oči se
             raširiše i iskočiše, bore se na nadutom licu izgladiše. Preobrazi se čovek tu na mestu, i iz tog novog lika
             izgovori glasno i odsečeno svega četiri reči, ali kao sveštenu formulu na tuđem jeziku:
                    — U ime zakona, naprijed!
                    I Siman krenu bez pogovora.
                    Sad drugačije koračaju, vezani zakonom.
                    Stvara se između njih dotle neslućena zavisnost. Kao da je svaki od njih naglo odbacio nevinu i
             bez» brižnu masku svakidašnjice i pokazao neko novo lice, tako novo da se u prvim trenueima ni jedan
             ni drugi ne mogu pravo da osveste ni dobro da snađu u novim ulogama. Vaso nije onaj Vaso Policaja što
             prolazi ulicama kao deo gradskog inventara, nego drugi, nepoznati čovek koji je postao strog i opasan,
             krut i neumoljiv mehanizam, čiji svaki pokret ima snagu i neizbežnost prirodnih pojava pred kojima
             čovek nagonski i uzaludno nastoji da se ukloni. A Siman nije onaj svakom dobro poznati, suviše
             govorljivi i nemirni seljak sa periferije grada, koji već odavno više voli da po sarajevskim mehanama
             »prosipa pamet«, nego da kapa nad zemljom i imanjem. Ne, on je odjednom postao »imenovani Simo
             Vasković«, koji treba u najkraćem vremenu i najkraćim putem da bude »predveden« šefu sarajevskog
             »Redarstvenog povjereništva«.
                    I ta dva čoveka idu uporedo, prikovani lancem zakona, svaki sa svojim novim mislima i
             osećanjirna, i motre jedan na drugog, ispod oka, novim pogledom.
                    Vasina glavna misao je u ovome: da li izgleda onako dostojanstveno i onoliko strogo koliko je
             potrebno za jednog carskog »redarstvenika« ? On čini sve što može, nadima se, mršti, rastura nogama i
             omahuje sabljom, ali stalno mu izgleđa da još nije dosta i sve se boji da ispod sveg tog austrijskog
             držanja ne proviruje Vaso Gengo i njegova bosanska muka i sirotinja od rođenja.
                    A u Simana nije jedna misao. I gnevan je na vlast i zakon i ceo svet uopšte, i zadovoJjan je na
             neki način što se opet kovitlac stvara oko njegove ličnosti i što će imati priiiku da opet govori o svorn
             sporu sa agom i o svojoj »pravi«, ali naročito je iznenađen i poražen Vasinim neočekivanim
             preobražajem. Kad se od Vase Genge za tili čas napravi ovo, šta onda može biti od drugih ljudi? Vaso
             Gengo — carevina! E, dođe mu da presvisne od gađenja, da pljune na sve. I kako da čovek opstane i
             kuda da beži i gde da se skloni, ako svaki od ovih što prolaze može postati Austrija?
                    Ali sve te misli ustuknuše odjednom. Siman se seti da za pojasom nosi presavijenu molbu, i
             pretrnu. Pretražiće ga i naći mu nesrećnu hartiju, a onda on neće moći poricati svoju nameru da sačeka
             nadvojvodu i da mu preda molbu. U tom trenutku su upravo prelazili preko Latinske ćuprije. Stade da
             popravlja tobože pojas na sebi, i kad je bio već pri kraju mosta, prisloni se sasvim uz ogradu kao da hoće
             da se prepaše, i brzo ali nevešto izbaci hartiju preko ograde u vodu. (Ta seljačka nespretnost je jedna od
             velikih slabosti u njihovoj stalnoj, čas otvorenoj čas prikrivenoj borbi sa gradom i građanima.)
                    Hartija se u padu raširila i pliva u nepomičnom plićaku. Vaso optrča ogradu i sa niskog zida skoči
             u vodu koja tu nije ni do članaka. Ali za njim po-trča i stiže ga Siman. Ruke im se pomašaše nađ
             hartijom koja se, onako ovlažena, pocepa na dvoje.
   58   59   60   61   62   63   64   65   66   67   68