Page 67 - Znakovi

— Svi mi kažu da nije trebalo raditi ni govoriti sve ono što sam ja radio i govorio, da nije vrijeme
i da je bolje »vodu u usta«, štono kažu, pa svoj poso gledati. Morebiti. Ali kad sve saberem, ja vidim da
je onako kako ja kažem, da je aginska prava umrla, a kmetovska se rodila, samo oni to ne vide, još ne
vide, a ja vidim!
I seljak se unosi begu u lice i govori mu blago i s visine, kao da mu tim poverava krupnu tajnu i
čini veliku uslugu.
— Znaš, Salihbeže, čast tebi kao jednom gostu i prijatelju, reći ćemo. Čast! I ja nikakav čovjek
ne bih bio kad bih tebe uvrijedio i pogazio ono što sam ovdje tvoga pojeo i popio. Bože sačuvaj! Tebi
čast, ali ovo sa kmetovskom zemljom i sa trećinom nije kako treba, nije pravo, i neće biti duga vijeka.
Danas je Siman budala i beskućnik, sa zemlje da diglo, ljudi okreću glavu od njega, podsmijeva mu se
svaka rđa, muštra ga Vaso Gengo, pa i onaj ćelavi Huso podvornik ne samo što ga ćera iz kancelarije
nego i ispred Kotarske oblasti. Ne da ni tu da stojim. »Ne dopuštavamo«, kaže. Eh, ne do-puštaju, a ja ti
kažem, Salihbeže, i neka ti nije što krivo i uvreda od moje strane, opet Siman ima pravo, još kako; samo
što se prevario pa prije roka kukurikno. (Prevari me Švabo, kučka pogana!) A ima Siman pravo, ima!
Ima!
Seljak se odmiče, škripi zubima, udara dlanom
0 sto i govori zadihano i posve promuklo od uzbuđenja, govori kao da gudi uz gusle, a govor mu
prekida teški bolesnički kašalj.
— Ima pravo, vjeruj, Salihbeže! Neka sam ja i buđala i propalica. Dobro, neka! Ali će doći iza
mene bolji od mene, pa će pametnije sviđati račune, onako kako ni agama ni Kotarskoj oblasti neće biti
milo, ali im ništa neće moći. Neću ja dočekati, aii znam, k'o što ovu rakiju mučenicu gledam pred
sobom, da će doći dan kad će age i begovi obigravati sudove i kancelarije i nositi ovako k'o ja tapije i
zakone u jandžiku, a niko neće htjeti da im to čita, ni da s njima razgovara. Smijaće se ijudi aginskoj
pravi, k'o što se danas smiju meni. Samo, to će biti malo veći i teži smijeh; Bosna će se tresti od njega.
Od mene će tada biti pregršt kostiju u zemlji, ja biti ja ne biti, ali meni bolje podušje ne treba. Tada ću se
roditi, a danas sam mrtav.
I svasta tako Siman govori, što nikad nije bilo, što, kažu ljudi, biti ne može, a što ipak mora biti
— svašta krupno i buntovno, što se ne govori, što čovek danju ni pomisliti ne sme — kao da iz
njega ne govori rakija, nego sama istina, rečita, vidovita
1 neustrašiva istina kasnih noćnih sati, u gluvom predelu nad otančalom rekom koja jedva
mrmori.
I milo mu što može i sme sve to da kaže u lice begu, pravom begu, pa makar i polumrtvom od
pića. A beg često i nije tako obamro kao što izgleda, nego čuje seljaka kroz pijanu maglu i šum otrovane
krvi u glavi, ako ne čuje sve, on bar razabire glavno. U njemu se diže sporo ali jako negodovanje, a kako
mu se jezik oduzeo i noge podsekle, on samo kažiprstom desne ruke maše levo-desno i tim jedva
vidljivim pokretom pobija ono što čuje. To-liko svega može, i toliko čini. Samo da ne ostane na onom što
vlah kaže.
Tako prolazi noć. Sve umukne, svetlosti se pogase, samo krnjatak nekog staklenastog i kao
vlažnog meseca svetli još neko vreme nad mračnom kotlinom.
Mehandžija zatvori kapke na prozorima, zamandali vrata i legne da spava, a bega i Simana, pošto
naplati piće, ostavi tako na terasi pored reke, kao Ijude bez reda i ugleda, o kojima ne mora naročito
računa voditi, kojima se ne zna ni vreme ni mesto — i koji će uskoro, jedan pre, drugi posie, tako i
skončati jednog dana, negde na klupi, uz mehanski zid.