Page 64 - Znakovi

Kad su se ispeli na drum, otresajući se od vode i gunđajući, Siman zlovoljno baci na zemlju svoj
deo molbe, a Vaso ga pokupi. I krenuše uz Bistrik. Vaso nije skidao oka sa seljaka. A Siman je drhtao; i
ono malo razuma i sva slepa snaga u njemu, sve se pretvorilo u besni prkos i rešenost da se bori i nosi sa
svakom silom. Gluh je i obnevidio i neosetljiv od tog prkosa, i da komad mesa sad otkinu s njega, ne bi
ga, čini mu se, zabolelo. Brzo korača, kao da on vodi, a igra mu pred očima Bistrik; mnogobrojni prozori
na visokoj Hendinoj kući, u kojoj je sada »Redarstvo«, blešte i prelivaju se kao voda u koju mu valja
skočiti, pa il’ isplivati il' potonuti.
Čekali su više od sata u dugačkom hodniku. Protrčavali su činovnici u civilu i u uniformi, sa
aktima pod pazuhom, prolazio bezbroj puta debeli služitelj Pešo. I niko Simana ni slučajno da pogleda, a
kamoli da mu reč kaže.
To čekanje po hodnicima policije zamori i utuče i pribranije i strpljivije ljude nego što je Siman.
Po dužini čekanja Siman je video da će ga izvesti pred samog povjerenika. Toga povjerenika,
opšte poznatog gospodina Kostu Hermana, zna on i lično, jer je jednom već izvođen pred njega. To je
bilo posle prve presude kotarskog ureda, u vreme kad je Siman provodio svoju silu. Tada ga je
povjerenik pozvao i opomenuo ga ozbiljno da ne napastvuje Ibragu, jer to zakon ne dopušta, a o
njihovom sporu »viša će vlast kazati svoje«. I viša vlast je kazala svoje, a Siman otada zna da je ovaj
gospodin Kosta aginski prijatelj.
Najposle su ga uveli kod povjerenika.
Kad je Siman ono prvi put »izjeo vatru« od njega, to je bilo u jednom pustom predsoblju ove
velike zgrade, onako uzgred. A ovo sada je bila prava kancelarija povjerenika. Prostrana svetla soba,
zastrta ćilimima, sa nameštajem kakav Siman nikad nije video, sa nekim napravama na zidu i na stolu
kojima on ne može da pogodi ni svrhu ni poreklo. A sve tako čisto i uredno, da plaši i zbunjuje čoveka, i
da seijak ne zna kuda bi sa rukama i nogama, nego sa čuđenjem gleda svoje ogromne okorele opanke,
obraz mu gori, i najviše bi voleo da sad neko vikne da je zabunom uveden ovde i da ga odvedu u neku
jednostavniju kancelariju.
Po svojoj nesrećnoj navici da meša važno sa nevažnim i da ne razlikuje bitno od sporednog,
Siman je mislio samo o toj za njega neverovatnoj i nezemaljskoj čistoći i čudesnom uređenju. »Raj na
zemlji, gospodski život«, mislio je Siman. »Ovo je Austrija!« I prezrivo i kratko je pogledao Vasu
Gengu, koji je, nespretan i krut, stajao u stavu »mimo«.
Za stolom je sedeo Kosta Herman u mrkoj uniformi. Nije vikao, nije kretao ni malim prstom.
Lice mu mirno, beio sa malo lakog rumenila, kosa crna, gusta, isti takvi kratki brkovi. Iza naočara bez
okvira svetle tamnomodre oči, ali one menjaju boju, jer se u trenutku kad povjerenik postavlja pitanja
mešaju sa gornjom ivicom naočara i stvaraju oštar i neijudski miran i prodiran pogied.
— Ti nećeš da miruješ, Simane? — kaže strogo povjerenik i gieda ga tim pogledom od oživelog
stakla i staklenih očiju.
I vidi se da sve zna, jer nabraja Simanu kako je izgubio zemlju i kuću, a odao se piću i skitnji po
varoši, terajući tobože svoj spor sa agom, iako zna da je to presuđeno i rešeno, i kako je sada krenuo čak
i najviše ličnosti da uznemiruje svojim neumesnim i neopravdanim molbama. Ukratko: rđavim putem je
pošao i, ako se ne osvesti i ne vrati nekom posiu, neće dobro svršiti.
Čim je povjerenik dotaknuo pitanje Simanove »prave«, seljak je zaboravio na svoje snebivanje i
stao da se prepire strasno i bezobzimo.
— Ti nećeš da miruješ, a sve ti je po zakonu riješeno — korio ga je povjerenik.
— Ništa nije riješeno dok je čovjek živ.
Povjerenik stavi jednu ruku na drugu, zagleda se još življe u krupnog uzbuđenog seljaka, koji nije
ni primećivao da ga činovnik izaziva i bocka svojim primedbama, kao životinju na kojoj vršimo ogled.
— Ti znaš da ima carska naredba...
— Čast i čest caru i njegovoj naredbi — prekida ga Siman svečeno i neiskreno, i podiže malo
šubaru koju je držao u ruci.
— A presuđeno ti je ...