Page 66 - Znakovi

pognut, omršaveo i crn lik Sime Vaskovića, bivšeg kmeta Ibraginog i bivšeg zemljoradnika. Sedi obično
pored same ograde, kašlje teško i pljuje u reku ispod sebe. »Ovaj neće dalje od jeseni«, kaže mehandžija
svome momku, braneći se od dima sa ognjišta i pokazujući na tuberkuloznog Simana na terasi. A Siman
ne gieda nikog, ali čeka ko će mu poručiti pesmu. Iz torbe pored njega vire gusle. Poruči obično onaj
koga prvog uhvati rakija, a sa pesmom poruči piće i meze i za guslara.
Pored Simana ima još jedan redovan gost; to je neki Salihbeg Hasimbegović. On je iz Maglaja,
ali je još od lanjske godine u Sarajevu, kod sestre, koja je udata za jednog od begova Babića, i od njene
milostinje pije svoje poslednje poliće rakije. Čovek dotrajao, bez kuće i kućišta, teška i nepopravIjiva
pijanica, nekad i čuven kockar, koga je njegovo begovsko društvo odbacilo odavno. Polovinu svog
imetka proćerdao je za dvadeset i pet godina do dolaska Austrije, a drugu, veću, polovinu za ovih pet-
šest godina otkako je došla okupacija i donela hotele, sviračice i razne druge zabave i mamipare.
Pregojen, posve kratka vrata, crven i modar u licu, krezub, uvek vlažnih i zakrvavljenih očiju, on
dotrajava poslednje dane tu na Kozjoj ćupriji, gde često ostane i po dva-tri dana. »Svakog dana gledam
kad će ga damla kucnuti i kad će se izvrnuti«, kaže svome momku mehandžija, koji voli mračna i
zloguka predviđenja.
Često se dešava da u mehani kraj mosta ostanu Salihbeg i Siman sami, jer neko dolazi samo
praznikom, neko samo pred veče i kad je lep dan ; ali njih dvojica su gotovo stalno tu. Dok su trezni, oni
zaziru jedan od drugog, sede razdaleko. Siman se neprestano vrpolji, pretura neke hartije po jandžiku ili
glasno kašlje, a beg sedi mirno, nikog ne vidi i ne čuje i niko mu ne treba.
Poneki putnik-prolaznik svrati, popije nešto i ode.
Vrlo bi teško bilo kazati koji se od njih dvojice prvi javi i kako se to desi da započnu razgovor i
da se Siman primakne begu. Sve to svršava rakija.
Oživeo, ali uvek uzdržljiv, kaže Salihbeg mirno:
— Hajde jednu krajišku!
A Siman odlazi i donosi gusle u torbi, ali tako kao da je to njegova volja i potreba. I gudi i peva
tiho, a kad svrši, ne gleda u bega nego u gusle, i ne pita ništa.
Sad beg poručuje.
— Daj mi jednu rakiju! ... Podaj jednu i ovome!
A kad to ispiju, on poručuje ponovo, ne dvojeći
više Simana od sebe.
— Daj nam još dvije.
Beg traži novu pesmu. Siman otpeva. Polić pred njima prazni. Valja ih napuniti. Kod trećeg para
polića, Siman sam počinje pesmu o Smail agi Čengiću. Beg živne.
— Eh, to, to! Samo, ako mi išta Smail-agi bude, neka znaš da nema glave na tebi.
Kao svi Ijudi ogrezli u piću, beg voli takve pretnje, zakletve i obećanja teških alkoholičara.
Tako oni piju i pevaju. Mrak je davno pao. Između dve pesme vode neke zamršene razgovore, čas
glasno, čas prigušenim šapatom. I u tim razgovorima dešava se da se beg odjednom prene i oseti begom,
i oštro ućutka seljaka i promeni razgovor. Ali se još češće dešava da je tako pijan da očne kapke ne može
da digne, ni odebljanim jezikom da krene, jer je slabiji od Simana i jer ga piće lakše hvata. Srećan što je
najposle našao čoveka koji, onako težak i mrtav pijan, ne može pobeći i mora da ga sluša, Siman govori,
tiho, svome sabesedniku koji je obnevideo, zanemeo i krut od pića.
— Svi za mene kažu da sam budala i propalica. Znam ja to. Ali znam i da nije sasvim tako. Vidiš,
bio je u mog pokojnog oca, u mom djetinjstvu, jedan oroz, gigan, nije mu glasa nadaleko bilo. Ali, imao
je jednu manu zbog koje je glavu izgubio prije vremena: on je kukuriko prije ostalih pijevaca na čitav
sahat i budio ukućane. Dodijalo jednog dana mom ocu. Neću ga, kaže, trpljeti, pa da mi je iz oka izišo. I
naredi da ga zakolju. E, ja sam, vidiš, takav oroz ...
Sklopljenih očiju, beg samo žvače krezubim ustima i pušta neki glas koji može biti i ljutito
režanje i hrkanje usnulog čoveka. A Siman nastavlja, u neodoljivoj potrebi da kaže nekom sve što mu je
na srcu, ma kome, pa makar i ovoj obamrloj trupini.