Page 70 - Znakovi

I zalevajući svoju hvalu jače rakijom, zaboravljao je odmah i ćerku i zeta, i sebe sama. U toj
magli od rakije, Ibro nije ni primećivao šta rade oni koji ne piju ni kuda ide trezan svet. Sa priličnim
iznenađenjem on je saznao jednog dana da je novi svetski rat otpočeo.
— Snopići! Snopići!
Biće nešto kao nova Galicija, nova Pjava i Piliščaba, mislio je Ibro; naravno za druge, mlađe od
njega. Ali ovo je bilo drugo, nešto sasvim drugo. To je nekako osećao čak i on.
Ibro je gurao svoja kolica i vikao svoju večito istu reč, mehanički, kao što pije ili diše. Tako bi
možda, izgubljen i izvan sveta, pregurao i rat, bez većih promena i potresa. Ali tada se desilo nešto
neočekivano i teško, što on nikako nije mogao da shvati ni da dovede u vezu sa ratom, kako ga on
odranije poznaje i zamišlja. Uhapšen je njegov zet. Kad je hteo da sazna otkud to sad zatvaraju tako
mirnog i čestitog mladića, rečeno mu je: politika. Samo toliko.
A taj koji je to rekao, slegnuo je ramenima, sklopio oči i stavio prst na usta. To isto je učinio i
Solak, iako ništa nije razumeo. Mladi čovek je držan u zatvoru tri nedelje, pa pušten. Dva dana docnije
pobegao je u šumu. Odmah je uhapšena Šemsa. Kad je to saznao, Ibro je ostavio kolica i otišao da raspita
šta je s njom. Od jednog stražara, muslimana, saznao je, na tešku zakletvu, da je njegova kći Šemsa
ubijena već drugog dana po ispitivanju. Izgleda, nehotice i slučajno. Od jednog jedinog ustaškog šamara
pala je i više se nije digla. Da li je udarac bio nesrećan, ili je ona tako nežna i tako tankog života i finog
sastava? (Ah, jeste, jeste, bila je, on to dobro zna, bila je tankovijasta, fina, osetljiva, sva na majku, a ne
na njih, Solake, koji su tvrda života i bujne krvi. Jeste, k'o cvet je bila!)
— Sno-o-opići! Sno-pi-ći!
Mnogo je rakije trebalo da se to prećuti i koliko-toliko zaboravi. Ali Ibro je održao zakletvu. Ni u
piću se nije odao. A pio je sve više i jeo sve manje. Na mahove se u njemu javljao očinski bol i neki
zaboravljeni ponos Solaka i potreba za osvetom, ali sve se to gubilo kao jauk u onom stalnom uzviku
pustim ulicama i sve je, na kraju, zajedno sa svim strahotama rata tonulo u rakiji i mutnom zaboravu.
Sad nije imao više nikog svog bliskog, nikog ko bi se brinuo za njega. Sasvim je oronuo, ogoleo i
obosio. Sve, sve je išlo na rakiju.
Najposle, i taj rat se svršio. Opet nekako kao kroz maglu. Došla je nova vojska, partizani, »dobra
vojska« kako su govorile žene iz komšiluka. Jednom komšiji došao sin partizan. Od njega je Ibro saznao
da mu je zet poginuo, da je bio čuven junak i da mu je slika štampana. Sutradan mu je pokazao tu sliku.
Ibri trepću i suze oči, ali ipak poznaje zeta na slici. Jeste, on je, samo nekako krupniji, viši, lepši i —
pravi oficir. Orden ima. Ibro oseća kako mu drhti nešto na ožičici. A mladi partizan, komšijin sin, stoji
pred njim, nasmejan i ljubazan, ali nekako dalek, i jednako mu priča o njegovom zetu-junaku, a zatim o
životu, o radu, o štetnosti pića. Zašto on to njemu govori? Kakvog pića?
U mehani kažu ljudi da novine pišu o njegovoj Šemsi. I to ne razume pravo, ali plače,
neprimetno, stegnutih usta, guta suze sa rakijom. I opet sve zaboravlja i gura kolica. Treba zaraditi, za
rakiju, za duvan, za ... Da, i za hleb.
U tim mislima došao je Ibro Solak do Marijina dvora. Tu obično prelazi glavnu ulicu da bi ušao u
one uske i strme uličice koje nose još starinske nazive: Magribija, Odobašina, i slično. Glavnom ulicom
prolazi odred vojske i peva. Ibro je zastao da ih čuje. I njegov zet je bio vojnik i oficir. Orden je imao i
slika mu izišla. S druge strane nailazi četa omladinaca u vojničkom poretku. I oni pevaju. Ne zna on
njihovu pesmu, ni kuda idu ni zašto, ali i njegova Šemsa je bila u toj omladini. To u novinama piše.
Čitali ljudi. I da je mučenički poginula, i da je bila drugarica junaka. I još piše da je bila divnog srca i da
je radila na nekom velikom poslu. E to, što se srca tiče, to jeste. Još i ne piše, sigurno, sve kako bi trebalo
ni koliko bi trebalo. A i lepa je bila! To i ne kažu. Sultanija, nije druge! A za srce, to on najbolje zna.
Pogledom je milovala, ne sarno nesrećnog oca nego sve živo. Takva je bila!
— Snopićiii!
Prošla je četa omladine. Još jednako im se čuje pesma. Za njima nailazi nova četa vojnika.
Njihove pesme se sustižu, reči im se mešaju a melodije prelaze jedna u drugu. Sve peva pored njega, i
sve nekud idu veselo, i sve to neko vodi i upravlja. I sve se gubi, odlazi nekud, daleko od njega. Daj znaj,