Page 69 - Znakovi

magli. Došlo i prošlo, a on, pravo govoreći, nije sasvim tačno znao ni s kim se ko bije ni zašto to on
maršira, pije, peva i proliva krv, nagoneći i druge da to isto rade. A 1918. godine vratio se kući go kao
prst, bled, iznuren od rane (mnogo je krvi ostavio u onom rovu kod Tolmina!) i još više od neumerenog
života u kadru. Otac u osamdesetoj godini, onemoćao. Majka umrla. Sestre se poudavale. Kuća se naglo
osipa. Topi se para u ruci, a imanje, tvrdo i neuništivo imanje, gine iz očiju i nestaje kao dim. Jedino kad
malo više popiješ s drugovima, ono izgleda kao da je na svom mestu, ali čim se otrezniš, vidiš opet da se
sve pomera, topi i nestaje. Još za vreme rata prodali su kuću u Sagrdžijama. Sad su prodali i drugu,
veliku, na Bjelavama, i preselili se u mnogo manju, pod kiriju. Agrarna reforma digla im je zemlju u
Sarajevskom polju. Tako se ušlo u taj novi svet, sav od neprijatnosti i nerazumljivih iznenađenja.
— Snopići! Snopići!
Otac je umro. Ibro je počeo da »radi«, kako se tada govorilo, da trguje. Udružio se sa jednim
baštovanom, da prodaju cveće. Tada je video kako i cveće može da zaudara, kad se njime radi. Uzalud se
brani i rakijom i duvanom od toga zadaha. Roba osetljiva, mušterija ćudljiva i nestalna. Težak je svaki
posao, čak i cvećarski. I još, sve zapinje. Ne znaš ko ti podmeće nogu, samo vidiš da se na svakom
koraku spotičeš, da pri svakom trećem padaš. Prosto, život sa svakim danom gubi svoj nekadašnji sjaj i
raskoš. A Ibro to traži, nagonski, očajnički, kao davljenik malo vazduha. U tom traženju i oženio se.
Devojka iz dobre kuće, valjana i mila, ali sa malim mirazom, deca česta, rađaju se i umiru. Trgovina ne
ide. Cvećarska radnja bankrotirala. Baštovanu ostade bašta, a Ibri Solaku dug. Primio se službe u
Gradskoj opštini.
— Snopićiii!
Pravo govoreći, nije nikad ni znao šta je to u stvari »Gradska općina«, nije o tom ni mislio; ali
sada, kad od nje živi, on vidi koliko iza svake takve reči ima ljudske muke i napora.
Ah, nije da je toliko težak i golem posao, ali nekako nedostojan i uvredljiv. Neko neobjašnjivo
poniženje bije iz svake reči i svakog pokreta, neka naročita sramota koju čovek oseća samo kad je Solak
i koju samo rakija može da spere, i to samo za kratko vreme.
Godine prolaze a ne biva bolje. Nigde dobra; ni u snu da ga usniš. Već se iz kuće prodaje; jede se
oskudno a odeva tanko, pa ipak ne možeš sirotinju da sakriješ. Od četvoro dece što mu se u tim
godinama našlo, ostalo je još jedno jedino, žensko. Izrasla devojka, lepotica, skromna i pametna, dobro
uči i sve nešto čita. U osamnaestoj godini udala se za dobrog i pismenog mladića koji je radio u Fabrici
duvana i nije bio mnogo stariji od nje ni imućniji od njena oca.
Tada je umrla žena. Ostao je sam. Zapustio se i propio. Da, svi to kažu, ali ne kažu kako ni zašto.
Lako je kazati! Otpustili su ga iz Opštine. Ni od sramote se više ne može živeti. Za polić rakije više
nema a, pravo govoreći, tada se tek stvarno i propio, i tada je počeo da gura ova kolica i prodaje
Pašagino drvo.
— Snooo-pi-ćiii!
Tek tada je počelo njegovo konačno udaljavanje od sveta. Da, to su drugi govorili tako. Ali on
oseća i jasno vidi da nije tako. Nije, pa nije! Ne povlači se on od sveta i posla — bože sačuvaj! — nego,
naprotiv, sve što je na svetu, mrtve stvari kao i živi ljudi i sve ono što oni misle, urade ili kažu, sve to
svakim danom beži nekud a njega ostavlja u čami, u mraku, u kom još jedino mlaz rakije može da
zasvetli, da zapeva, da pomiluje kao ruka i zamiriše kao cvet. Sve ostalo je bežalo od njega, postupno ali
brzo i neumoljivo, a rakija je postajala sve.
I od tada je on kao izgubljena stvar. Izvan sveta. I sve se više gubi. Samo ćerka, Šemsa,
posećivala ga je redovno i pomagala ponešto, iako je živela čak na drugom kraju Sarajeva i bila i sama
tankog stanja. Lepa, tiha, nasmejana, dolazila je kao stvorenje sa drugog sveta. Jedno vreme ga je
opominjala, molila da se prođe pića i dozove. Brzo je uvidela da je sve uzalud, pa ipak ga je i dalje
obilazila i pomagala, bez reči i prekora. Takav mu je bio i zet. I pred veče, u krčmi, kad se svaki pijanica
ponečim hvali, Ibro, koji nije imao više ništa svetlo ni lepo u životu, hvalio bi se ćerkom i zetom,
— Što ja imam kćer i zeta! Ljudi! To je... to je ... ama, to se ne da kazati! — grcao je on među
drugovima rakijašima.