Page 56 - Znakovi

ispunjava jedno jedino osećanje: da je sve ovo njegovo. Kao kroza san čuje dole škripu vratnica i
glasove. Pogleda jednim okom samo, i odmah vidi šta je. Njegov aga Ibraga, sarač, došao sa četiri konja
i jednim momkom da obere svoju polovinu šljiva. Siman ga je pustio da mu priđe posve blizu, praveći se
da ga ne čuje i ne vidi.
— Dobro jutro, Simane.
— Dobro i jest — kaže Siman, a ne ustaje pred agom.
Ibraga pređe rukom preko očiju. Kao da se svet iz temelja zaljuljao. Pridržava se za jednu šljivu.
Gleda Ibraga toga drskog čoveka koji mimo svakog reda i običaja leži i ne diže se pred njim, ne
veruje rođenim očima i ne može da se načudi koliki je kmet kad nije zgrčen ni ponizan, nego kad se
opusti i raširi u svojoj punoj snazi i veličini.
Dugo je gledao Ibraga to što se nije videlo ni zapamtilo otkad su age age i kmetovi kmetovi.
Ispod mime maske »duševnog age« u njemu je sve kuvalo od sopstveničkog besa i povređenog aginskog
po-nosa, ali su ga strah i obzir obuzdavali, jer kmet je očigledno rešen na zlo, a vremena su teška i
nesigurna. I Ibraga se pribrao i seo.
— Ja došo da ovo šljiva, što je moje, smirim — kaže aga muklim glasom.
— Nisi moro dolaziti. Šljive su mirne, a koliko ih bude trebalo smirivati, umijem ih i ja smiriti.
Zametnu se neobična prepirka. Siman se napola pridigao, ali samo zato da bi mogao agi u oči da
skreše ono što ni sam nije pomišljao da bi smeo da mu kaže.
Imao je on ranije, i često, onih trenutaka ogorčenog maštanja i razgovora sa samim sobom, negde
na drumu ili na njivi, kad je uz jedva primetne pokrete ruku i glave šaputao poluglasno sve ono što bi
svaki kmet kazao agi kad bi se nešto desilo čudo i kad bi odjednom age prestaie biti age, a kmetovi
postali gospodari na svojoj zemlji. (To su ti trenuci drskog a bezopasnog i nečujnog gunđanja u kojima
svaki potlačeni olakšava srcu i maštanjem zaslađuje svakidašnju muku jednoličnog živcta.) Da, imao je
tih trenutaka, ali ni u njima nije nalazio ovakve i ovako krupne, smele reči. Hiljade i hiljade takvih
usamljenih i nečujnih buntovnih razgovora iz prošlosti sad su se slili kao hiljade potočiča u jednu jedinu
gromku bujicu reči. I Siman govori.
Pod njim topla septembarska zemlja, nad njim se savile grane od roda modrih šljiva, a kroz njih
se nazire nebo sa dubokom, svetlijom modrinom i tanka belina pamučastih oblaka. Usta mu puna reči
kao nekog slatkog, vatrenog pića. I sam se čudi otkud mu na um padaju te smele reči, od kojih je potonja
uvek slađa od prve. I milije mu je to što može da izgovori, nego ovaj rod, koji on sada smatra svojim, i
sav šljivik, sa svim voćkama iz korena. Odmahuje Siman rukom široko, preko jesenskog predela i neba
nad njim, guši se od jakih reči, i na sve agine na silu blage i naoko razložne primedbe i opomene
odgovara oštrim i kratkim: ne! u kom onoe puca i žeže kao plameni bič.
(Kad ljuđi kroz naraštaje, iz dana u dan, iz go dine u godinu, rade za drugog, i uviđaju to i
osećaju, a nemaju snage da ma šta promene u tome i ne smeju da pokažu svoja prava osećanja, nagomila
se u ponekom od njih gorčina stotine hiljada Ijudi i desetina pokolenja.)
Teško je verovati da toliko ogorčenja i pobedničkog kliktanja može stati u jedan jedini slog. Tako
je Siman izgovorio nekoliko puta to svoje ne, okrećući lice na sve četiri strane sveta a zatim put neba,
kao da puca iz male puške i šenluči, da ceo svet čuje njegovu radost. A zatim se okrenuo prema agi, i tiše
i sređenije izgovorio to svoje ne, tako da je u toj nagloj promeni tona bilo nečeg naročito značajnog i
svečanog:
— Ne, nije tako, Ibraga.
— Pa kako je, kad nije tako? — pita meko aga.
— Vidiš sam kako je: drugo vrijeme, druga prava, pa i druga sudija.
— Ono jest, drugo je vrijeme — božije đavanje tako! — ali ti si pametan čo'jek, Simane, i znaš
dobro da takve prave nema po kojoj ono što je moje može odjednom postati tvoje.
Tu Siman planu.
— E da vidiš, ima, Ibraga! Ima i može! I tvoje je bilo nekad naše, pa u neko vrijeme i po nekoj
pravi postalo vaše. E, kad je ono što je od davnina bilo moje moglo postati tvoje, može vala i ovo što se