Page 81 - STAV broj 193
P. 81
postupati. Na kraju se srdačno rastaše ‘Vidi! Teško se živi i svakog nešto u sud. Sudija je čekao. U prostoriji je
kao da su kakva rodbina. tare i žulja, meni je to jasno, a nadam se bio i onaj milicajac kojem je pravio
i tebi. Svijet je pobolijevao i svakakve zapis. Neka žena je kucala po mašini
Prošlo ti to nekoliko dana, ma, eto, ga nevolje gone. Svako svoju muku živi i, valjda, zapisivala ono što su hodža i
nije izišla ni hefta kako treba, kad Ibra- u svoja četiri duvara, ali dođe vrijeme sudija razgovarali.
him-efendiji na vrata stiže plavi ku- kad’ se to više ne mogne durat’ pa čo-
verat, a kad plavi kuverat dođe, to je vjek traži lijeka gdje stigne. Na to sam ‘Onda, druže hodža’, otpoče sudija,
značilo samo jedno – valja ići na sud. mislio, ako me sad razumiješ!?’ ‘priznajete li da ste ovom drugu mili-
‘Aman jarabi, otkud sad ovo?’, pitao cajcu na papir ispisali neke vaše vradž-
se efendija i po glavi premetao sve što Ibrahim-efendiji je sad sve bilo jasni- bine, tvrdeći da će mu to pomoći da ri-
mu je moglo naumpasti. Nije se ni s je, ali se i dalje pretvarao da ne razumije. ješi probleme kod kuće?’
kim zavadio niti prirječio, nije nikog
na bigajrihak oštetio, a, vala, ni u dža- ‘Vidim ja da moram biti direktniji, Ibrahim-efendija je nekoliko trenu-
miji nije ništa neprimjereno kazao pa pa ćemo ovako. Do nas je došla infor- taka gledao predase, a onda se odvažno
da ga se ovako poziva i udara na nje- macija – a ti si tu danas da nam to po- ispravi i odlučno reče:
govu ličnost. Istina, plaća mu zna u tvrdiš i da kažeš šta imaš reći – da ti,
zadnje vrijeme zakasniti, pa i po dva druže hodža, liječiš ljude nekim svojim ‘Druže, uvaženi sudija! Možda ni-
ili tri mjeseca. Nekad mu se, doduše, zapisima i da za to uzimaš dobre pare sam plaho učen čovjek, ali znam da se
dadne u žitu i krompirima, ali to nije od jadnog naroda. Imaš li šta reći po nikakva krivnja na insana ne može sva-
za suda. Nije za suda ni to što je ne- tom pitanju?’ liti bez konkretnih dokaza.’
kog petka u džamiji vjenčao mladen-
ce, a obnoć im u kući i mevlud učio; ‘Druže sudija, Bog liječi; Ibrahim ‘A ako ja kod sebe imam dokaz?’,
dobro se raspitao kod nadležnih i do- samo zapiše. A da mi za to neko dadne uozbilji se sad i sudija.
bio usmenu saglasnost da zbog toga kakve pare, vala nije; to slobodno pro-
neće imati nikakvih posljedica. Šta li vjerite. Istina, dobijem ponekad pone- ‘E, to je već druga priča. Dokaz
je, onda, moglo biti posrijedi? što, ali pare – jok. Dadnu mi, recimo, je dokaz, ali dokaz treba i pokazati!’,
masla, oraha, vunenih čarapa ili džem- efendija je već pomalo drsko i odluč-
Nije bilo druge nego da se u nazna- per, i to je sve. A i to i ne tražim ja nego no odgovarao.
čeno vrijeme lično pojavi pred sudijom dadnu sami. To vam odgovorno tvrdim,
i raspetlja sve dileme. Obukao je kaput druže sudija.’ ‘Dovoljno je samo da otključam fioku
koji bi oblačio samo u posebnim prili- i izvadim papir, a onda ti, druže hodža,
kama i zaputio se ondje gdje je i pozvan. ‘Znači, ipak pišeš ljudima!?’ možda i u ćuzi zaglaviš. Šta ćemo onda?’
‘Jesam, i to ne krijem. To mi je ra-
‘Hodža, kako zdravlje?’, pitao je dio rahmetli babo, a i njegov babo, pa ‘Izgleda da nema druge nego da
sudija. se, valjda, tradicija morala nastaviti.’ otvorite fijoku i pokažete papir!?’, na-
‘A, znaš li, druže hodža, da to tre- valjivao je Ibrahim‑efendija.
‘Nako kako je Bog odredio, drugačije ba prijaviti državi i da se za to može
i ne može biti. Ne žalim se’, odgovorio je odgovarati?’ ‘Dobro, ako ćemo tako, neka bude.
još uvijek znatiželjni Ibrahim-efendija. Hodža slegnu ramenima, zausti da Dakle, da vidimo gdje nam je dokaz!?’
nešto kaže, ali pošuti, siguran da upravo
‘A, da te pitam, može li se od te vaše sada sudija ima da kaže ono najvažnije. Sudija se odvažno maši za džep, uze
hodžinske plaće živjeti?’ ‘Ljudi se žale, druže hodža. Cijela ključ i vješto otvori fijoku. Milicajac koji
varoš priča o tvojim zapisima. Vele, eto, je sjedio nedaleko od Ibrahim-efendije
‘Evo, čim sam još na nogama, znači sad je počeo i miliciji zapisivati.’ sve je šutke posmatrao, gledajući uglav-
da može’, odvrati efendija sada već oz- Hodži se sve okrenu pred očima. nom u sudiju. Uskoro je sudija nestr-
biljnijim i pomalo nervoznim tonom. Znači, onaj milicajac mu je dolazio po pljivo prebirao po fijoci.
zadatku. Nije ga gonila muka nego na-
‘Aha. Neka, neka. Je li redovna pla- redba. ‘Bože, da nisam pred njim šta ‘Neka, neka, sad ću ga naći, ovdje je
ća?’, bio je uporan sudija. nepromišljeno kazao?’, mislio je u sebi. bio’, pravdao se.
Sudija je i dalje pričao, ali ga Ibra-
‘E, tu bi se dalo štošta kazati, ali him već neko vrijeme nije ni slušao. Tražio je i tražio, ali ga nije našao.
opet, Bogu hvala, dobro je. Dadnu mi Čuo je tek posljednju rečenicu: Pitao je i gospođu koja je sada presta-
u parama kad se ukupi dovoljno, a kad ‘U petak, u 12 sati dođi u sud pa la mlatiti rukama po pisaćem stroju da
usfali, dadnu mi, jal’ u brašnu, jal’ u ćemo se još malo porazgovarati. Je li mu ona, slučajno, nije prebirala po sto-
krompiru i žitu. Uglavnom, nisam ni dogovoreno?’ lu, iako je i sam znao da to nije moguće
bez čega. A da ponekad okasni, okasni, ‘Druže sudija, može li se to pomjeriti jer ključ od fijoka ima samo on.
što jest, jest. I sahat je sahat pa ga po- malo ranije ili kasnije, tad mi je džuma,
nekad valja malo naviti.’ a ja zamjene nemam?’ ‘Vidite, druže sudija, da sam komot-
‘Aha, aha. Čekaj da pogledam u no- no mogao doći i poslije džume?’
‘Dobro, dobro, druže hodža. Nego, tes. Aha, aha. Sve mi je zauzeto. Ako
zanima me uspiješ li kadgod šta zara- vjeruješ, samo tad je slobodan termin, Sudija se nije dao smesti, iako je već
dit i mimo svog posla? Ono, kako se to pa ti dođi, a svijet će se nekako snaći i odavno izgubio strpljenje. Odlučio je
kaže, napobaška – honorarno. Znaš na bez džume!’ da to ne pokaže.
šta mislim?’ Volio bi Ibrahim-efendija da ga je tog
petka zemlja progutala. Ipak, spremio ‘Mora da mi se zaturio negdje kod
‘Ne znam, druže sudija. Moj se pos’o se i, umjesto na džumu, pješke otišao kuće. Čim ga nađem, ponovo ću te zva-
zna, i to je sve što radim.’ ti, druže hodža.’
‘Dobro. A, reci mi, desi li se ikad ‘Nadam se samo da to opet neće biti
da nekome nešto pripomogneš pa da petak’, odgovori Ibrahim-efendija, sada
ti se plati?’ već suzdržavajući smijeh.
‘Ne razumijem vas, druže sudija; ako ‘Bit će kad ja odlučim da bude!’
možete biti malo precizniji?’ Efendija zausti da nešto kaže, ali se
opet povuče, učtivo se pozdravi i na-
pusti prostoriju, ali tek što je izišao iz
zgrade, začu sudijin glas.
STAV 15/11/2018 81
