Page 46 - STAV broj 328

DRUŠTVO

ni kako je toliko dugo njeno srce moglo
izdržati.”
“Ramo je bio moj brat blizanac. Poja-
vio se snimak, mislim da je nastao 12. ili
13. jula 1995. godine. Snimila ga je neka
srpska televizija, a i drugi su ga emitirali.
Na snimku se vidi da je udaran jer mu je
ispod oka bila velika modrica. Muž ga je
prvi vidio i rekao mi je: ‘Vasvija, brat ti
je živ. Nemoj se sekirati.’ Išla sam da to
prijavim, ali su me pitali: ‘Kako Vi zna-
te da je to Vaš brat?’ Kako neću znati je
li to moj brat blizanac?! Ljudi, jeste li vi
normalni?!”, ukratko prepričava Vasvija
svoju porodičnu tragediju.

NAZA
Naza se uključuje u razgovor. Kaže
da je veoma uznemirena jer se sjetila šta
je sve vidjela i preživjela, a slike genoci-
da uskovitlaju joj se, kaže, često u glavi.
Tako je i sada. Sjetila se momenata kada
su joj zlikovci odvojili muža Ejuba i sina
Jedan po jedan, potvrđuju se zaključci Karadžić. Pravda kad-tad pobijedi. Predu- Mehu, koji je bio završio osmi razred
iz prvostepene presude i odbacuju žalbe go je trajalo. Mnoge majke nisu doživjele osnovne škole.
Mladićeve odbrane. Prisutni čekaju tač- ni da ukopaju kosti svoje djece, a mnoge “Inače sam iz Bratunca, ali smo od
ku koja se tiče genocida i dokazivanja su bolesne i u bolnicama pa ko zna da li 1992. do 1995. godine bili u Srebrenici.
genocidne namjere u vezi sa zločinima će dočekati da se nađu i dostojanstveno S djecom sam odvedena u Fabriku aku-
počinjenim u Foči, Kotor-Varoši, Prije- ukopaju njihovi najmiliji. Ali jedno je si- mulatora 11. jula 1995. Muž mi je krenuo
doru, Sanskom Mostu i Vlasenici. Ubr- gurno. Dokle god je živa ijedna od nas iz preko šume, ali se ubrzo vratio. On je ina-
zo nastupa razočarenje, ali potvrđeno je Udruženja i od naših porodica, insistirat če bio veoma plašljiv i znao je padati u
da će krvolok ostatak života provesti iza ćemo na pravdi i istini o počinjenom ge- nesvijest kada vidi krv. Pred večer smo se
rešetaka, što ih je malo umirilo. nocidu i ratnim zločinima”, prve su re- našli u Potočarima i bili smo zajedno tri
akcije Vasvije Kadić iz Udruženja “Žene dana. Među zadnjima smo izašli iz fabri-
VASVIJA Srebrenice” nakon izricanja presude. ke. Bilo je sve toliko strašno. Izašli smo
“Očekivala sam ovakav ishod presu- Vasvija je s porodicom izašla iz Sre- na cestu. Djeca su išla ispred nas, a muž
de. Žao mi je što genocid nije uspio biti brenice 18. aprila 1992. godine. Ondje su i ja iza. Njega su odmah odvojili srpski
dokazan i u drugim općinama. Najbolje joj ostali roditelji i braća. vojnici u maskirnim uniformama. Rekli
bi bilo da postoji smrtna kazna, ali nema “Hajro, Fadil, Kemal, najmlađi je bio su da on ne može ići s nama i poveli su
je. Ko zna koliko će Ratko Mladić živje- Ismet...”, nabraja on pokazujući nam nji- ga preko kanala, kuda su odveli i mnoge
ti. Neka se pati. Želim mu da još dvade- hove fotografije u nizu na zidu sobe i na- druge muškarce. Danas su na tom mje-
set godina živi u patnji. Ako ima imalo stavlja: “Ukopali smo ih sve četvoricu. Od stu njihovi nišani. Nismo se maknuli ni
ljudskosti u sebi, trebao bi da se pokaje i najmlađeg brata samo tri kosti. Kada god deset metara kada su mi odvojili sina.
izvini. Nama naše gubitke niko ne može odem u Potočare, babo i braća kao da mi Osmi razred je tek završio. Mršav. Jadan
nadoknaditi, ali smatram da je ljudski se javljaju, kao da pričaju i očekujem da i čemeran, dijete puno straha i gladi. Po-
priznati da je bio genocid i da su za to ću ih vidjeti iza nišana. Majka je preseli- čela sam vrištati i plakati. Vikala sam da
najviše krivi Ratko Mladić i Radovan la na ahiret prije godinu i po, a ne znam su mi uzeli muža, neka mi ostave barem
sina Mehu, govorila sam da ne znam šta
ću bez njega... Ne znam šta se dalje de-
šavalo i kako smo se kćerka i ja probijale
kroz narod do kamiona koji nas je čekao.
Znam da sam plakala i da sam nju gurala
ispred sebe, a njega (sina) više i ne vidim.
Narod ispred nas ide, a ja svoje dijete ne
vidim. Uhvatila sam kćerku Edinu za ruku
i išle smo prema kamionu. Ne znam šta se
desilo i kako, ali kada smo se penjale na
kamion, ugledala sam Mehu kako sjedi.
Šćućurio se u ćošku. Kako su ostale žene
ulazila, rekla sam im da bacaju ruksake na
njega, kako bismo ga sakrili”, priča Naza.
Kamion je, prisjeća se, krenuo prema
Kravici. Puca se. Žene, djeca i starci u ka-
mionima ne znaju ni gdje ih vode, ni šta
će s njima biti.

46 18/6/2021 STAV