Page 19 - Stradanje i humanizam

За време Церске битке тешки задатак збрињавања рањеника је једва обављан, лакши помоћ страних друштава Црвеног крста и страних лекара и да поједини пукови немају ниједног
рањеници су опорављани и враћани на фронт, тежи су, или остали у Ваљеву, или су евакуисани лекара. Стога је тражио да се хитно доведу лекари са стране и обезбеди санитетски материјал.
малим санитетским возовима према Младеновцу, а потом даље ка Крагујевцу или Нишу. У Схватајући сву трагедију српског народа и потребе за њеним превазилажењем, отпочеле су
почетку је постојао само један воз са преуређеним вагонима у које су могли да се сместе тешки бројне активности у пријатељским земљама како би се указала потребна помоћ. Руски црвени
рањеници и неколико вагона за лакше рањенике. Воз је путовао од четири до шест сати и могао је крст, словенска и руска добротворна друштва, кола милосрдних сестара и бројна друга
да превезе око 400 рањеника. У пратњи сваког воза био је један лекар, дванаест болничара и удружења и појединци, од којих су се изузетно ангажовале жене бившег и тадашњег руског
један подофицир. Погоршањем стања на ратишту после преласка српске војске преко Саве и посланика у Србији, госпођа Хартвиг и кнегиња Трубецки, прикупили су огромну помоћ и
поновног преласка аустроугарске војске преко Дрине, број рањеника се вишеструко повећао. опремили више хируршких и епидемиолошких болница. Мисија Петроградског словенског
Непрекидне крваве борбе на Гучеву, Борањи и нарочито на Мачковом камену сваког дана су друштва опремила је хируршку болницу која је стигла у Ваљево и већ 27. септембра 1914.
односиле застрашујући број живота и вишеструко увећавале број рањених. Тада су ангажована године, одмах по доласку почела да ради у згради суда. Руска мисија била је изванредно
још два воза али су и они били недовољни. О броју и именима рањеника није се могла водити опремљена и потпуно финансирана од Петроградског друштва. Била је састављена од тридесет
евиденција. Како је ко стизао на ред за преглед тако је и збрињаван. Упућивани су у болнице или особа а у саставу је имала три лекара, осам медицинских сестара, четири медицинска техничара
19
на воз где је превоз био организован а лакше рањени су морали сами да нађу пут до одредишта. и две неговатељице. Имала је свој рендген кабинет и малу, покретну цркву. У згради суда, где је
Рањеници су свакодневно све више пристизали, било их је прво до две, пет а потом седам и била смештена, поставила је стотину болничких кревета и пошто је главни лекар, Николај
више хиљада. Ваљево је тада постао град који се сасвим посветио збрињавању рањених и Иванович Сичев, био веома искусан хирург, знатан део најтежих рањеника је упућиван њему да
болесних, болнице и припадајуће зграде су непрекидно расле, увећавале се, тако да се сав град их збрине и то углавном оних којима је била потребна хитна операција. Мисија је приступила
претворио у огромну, јединствену болницу. Лекари и болничари, којих је било премало, ишли су послу у веома драматичном периоду после крвавих борби на Гучеву и Мачковом камену када је у
од једне до друге резервне и сталне болнице, од свратишта до магацина и кућа и указивали Ваљеву бивало у више наврата од осам до десет хиљада рањеника. Њена помоћ коју је пружала
помоћ. Све болничка места су била попуњена, болесне и рањене су смештали по ходницима, све до повлачења српске војске и пада Ваљева била је драгоцена. Искусни Сичев је успео да
неусловним одељењима а затим су за потребе болница искоришћене кафане „Јадар“, „Грозд“, евакуише преосталих 75 болесника и да сачува сву опрему и људство. Рад је болница
„Код Топаловића“, „Код Благојевића“, „Код браће Гроздановић“, „Код браће Марковић“, привремено наставила у Зајечару а касније је премештена у Крагујевац одакле се са народом и
„Русија“, „Београд“, „Балкан“, „Петроград“, „Посавина“, хотели, „Секулић“, „Таково“ и војском повукла преко Албаније. Пре доласка Руске мисије познато је да се у Ваљеву налазило
„Гранд“, Основна школа... Сваки делић простора је био заузет. Начелник српског санитета Лазар још око 10. септембра 1914. године неколико руских лекара и да су помагали при лечењу али није
Генчић о томе је овако писао: „Многобројни рањеници лежали су на патосима и то само негде на познато куда су даље били упућени. Највероватније је да су били распоређени при пољским
сламњачама, иначе само на слами или сену са или без икаквог покривача. Лако рањени су целог болницама или превијалиштима у близини ратних положаја.
дана били закрчили ваљевске улице и прикупљали су се око завојишта ради превијања а у подне Једна од најзначајних организација за помоћ српском народу, која је започела своју активност
и увече око казана ради исхране, а тешко рањени чекали са очајањем ред да буду прегледани, 23. септембра 1914. године, био је Српски потпорни фонд (The Serbian Relief Fund). Овај фонд је
18
превијени, боље смештени и евакуисани у позадину“. Девојке и жене Ваљева су преузеле у свом седмогодишњем раду прикупио знатну помоћ у новцу, санитетском материјалу, опремао
огроман део посла. Како су трагедија и потпуни слом санитета претили да се догоде хируршке а потом и епидемиолошке болнице, помагао избегле, народ у окупираној земљи а
свакодневно, само су појединачна херојска дела давала извесну наду. Више је појединачно потом нашао снаге да учествује у обнављању разорене земље по ослобођењу. Сва помоћ која је
20
пожртвовање и потпуна, несебична преданост лекара и осталог особља помогла да се спасу долазила из САД и Канаде, долазила је преко организација у којима је највећу улогу имао
бројни животи и избегне потпуни слом него што је то учинила државна организација. Девојке и Михаило Пупин, познати научник. Србија вероватно није имала никада особу тако предану раду
жене су збрињавале рањенике, помагале при операцијама, правиле гипсане завоје чак и за веома и идеји и са толико утицаја, која је ширила истину о Србима. Преко Српско-америчког комитета
компликоване преломе. По нестајању санитетског материјала извршена је реквизиција по Црвеног крста, чији је био председник, заједно са Јеленом Лозанић, покретао је бројне акције и
ваљевским апотекама у власништву Тадића и Прикелмајера. У реферату од 13. септембра 1914. успевао да ангажује разне хуманитарне организације и појединце. Део те прикупљене помоћи
године, Лазар Генчић наводи да већ има близу 40.000 рањеника у Србији, да је потпуно изостала стизао је и до Ваљева и његових болница.

18 19