Page 20 - Stradanje i humanizam
P. 20
Заједно с бројним рањеницама и већ придошлим избеглима из Босне и Срема, у Ваљеву су бројних странаца. Непрекидно, дању и ноћу, журно су се кретале јединим могућим путем, ка
биле и избеглице које су дошле из ратом захваћеног подручја, Шапца, Лознице и села између Ваљеву, колоне нејаке деце, жена и старих, гладни, исцрпљени и препуштени сами себи. Залихе
Дрине и Саве. Са собом су донели страшне, скоро невероватне приче о злочинима које је хлеба и брашна које су носили биле су недовољне, у својим торбама и колима скоро да ничег
починила аустроугарска војска. Сведоци су причали о живим запаљеним по затвореним кућама, више није било. Журило се ка граду који је и сам једва састављао крај са крајем и био на ивици
везаним за стогове сена и сламе, убијаним и сахрањиваним одмах ту где су изгубили живот. беде. Велика складишта брашна у Прахову где је превожено лађама из Русије, била су предалеко
„Сељанке долазе да обиђу своје мртве мученике сахрањене свуда по воћњацима“ – сведочи Рајс а у околини се тешко могло било шта купити па ни брашно.
21
о ономе што је видео и што ће ти исти гробови после заувек о томе сведочити. О бројним Др Тинховен, који је водио дневник наводи: „А после ужаса с почетка рата народ се у
убиствима деце и жена, одвођењу у логоре, ломљењу вратова заробљеним војницима, смртном страху дао у бег. Поподне видимо како пристижу те чемерне поворке, на хиљаде и
силовањима. […] Преживели су тврдили, што се касније и видело по саставу јединица које су хиљаде њих са женама и децом, са болеснима, сакатима, пешице, исцрпљени, са понешто
починиле најгоре могуће злочине, да су их углавном починили Хрвати и Мађари. Двојност спашених ствари на грбачи, у колима са покућством […]. Изгладнели су, жедни, а хране скоро да
Аустроугарске монархије се огледала и у посебним јединицама са територија аустријских и више нема за те бескрајне збегове […]. Избеглице се у бескрајном низу вуку улицама, из очаја
мађарских земаља, па се тако видело да јединице „аустријских Немаца“ скоро уопште нису седају, падају да више не устану“. 22
учествовале у злочинима. Бројни гробови око кућа, по воћњацима, на путевима и свим могућим местима, који су већ
Општинске власти су водиле рачуна да се и најмањи могући простор искористи за њихов обележавали Подриње и Мачву, у крајевима који су претрпели ратне страхоте, ширили су се
смештај и да их снабде са храном и оделом. Околна села су такође била препуна. Понуђену путевима којима се кретао избегли народ. Често није било никога ко би могао нити имао чиме да
могућност да се евакуишу даље у позадину, мало је ко искоришћавао, надајући се да ће рат одвезе покојнике на гробље, што се касније догађало свуда у време епидемије тифуса. Нејаке
престати и да ће се што пре вратити на огњишта која им од Ваљева нису била далеко. Већ дуже жене су са старима копале плитке, привремене раке које су се касније претварале у стална
време су се водиле упорне рововске борбе са великим обостраним жртвама, септембра и октобра гробља. Сада их је већ било на сваком кораку и у Ваљеву и око њега. Очигледно потрешен др
1914. године. Тада је једна од највећих драма већ и онако измученог народа, вероватно и највећа Тинховен, гледајући несрећу око њега пише: „Изгладнели мученици кретали су се даноноћно и
током целог рата почела да прелази у скоро потпуно уништење становништва. Време смрти је падали од исцрпљености. Колико је само деце умрло на овој голготи? Родитељи би ископали
почело тако што је 6. новембра 1914. године, под страшном артиљеријском паљбом разнета малу раку и крстом од гранчица означили гроб свог љубимчета. Видео сам на стотине и стотине
већина српских преосталих одбрамбених положаја. Српска војска уморна, десеткована, без таквих, једноставних крстова од гранчица […]“ 23
довољно муниције, кренула је у повлачење. Испред ње, са њом, измешани са војним колонама, Фронт се није могао више држати, војска се повлачила ка Ваљеву, али ни њега није могла
кренуо је скоро сав преостали народ из Азбуковице, Подриња, Мачве, Посавине, Тамнаве и озбиљније да брани. Врховна команда и Влада су на заједничкој седници 8. новембра 1914.
Подгорине ка Ваљеву. Жене, које су једине биле радно способне, товариле су на кола старе, децу, године одлучили да наставе борбу одбијајући предлоге за капитулацију који су изгледали као
најнеопходније што су имали и кретале у неизвесност. Дуге колоне су примећивали и аустријски једино прихватљиво решење. Само појединачни, очајнички отпори бранилаца омогућили су да
аероплани који су извештавали да те колоне стоје или једва миле код Каменице, Коцељеве, Уба и се повлачење не претвори у потпуну катастрофу. На несрећу избеглог народа почеле су кише,
на прилазима Ваљеву, углавном на успонима и мостовима. Очајни војници су привремено путеви су постали расквашени а жене и деца бежећи ка Ваљеву и даље од њега у слабој и мокрој
напуштали јединице пролазећи у близини својих кућа, како би некако помогли најмилијима. обући и одећи последњом снагом су покушавали да дођу до спаса. Многи од њих, деца, стари,
Тиме су ризиковали смртну казну и додатно слабили могућности одбране. Жене су на кола често болесни, застали су и заувек остали на неком пропланку поред пута. Ваљево је било капија наде
товариле ситну стоку, или су је терале испред себе знајући да ништа неће наћи када се буду и спаса за све избегле, за све рањене и болесне, за све који су се повлачили. Град је постао тада
враћале и да би од нечега могли да живе у збегу. Знало се да су у првом преласку непријатеља оно што ће бити непрекидно више месеци касније, не само место страдања него и место наде.
постојале и посебне јединице које су организовано пљачкале сточни фонд и осталу имовину и Већ од раније је то био град болница, свака улица је била болничка авенија са скоро свим
претеривали је преко Дрине. Страх од сигурне и болне смрти био је јачи од наде да ће бити припадајућим зградама, механама, хотелима, кућама, магацинима, школама, све је било у
поштеђени. Знало се за страшна мучења којима су били изложени сународници, о вађењу очију, служби лечења, али се тада Ваљево претворило у нешто много више него што је обавеза
убијању деце и свему оном што је и свет касније сазнао из извештаја Арчибалда Рајса и записа предвиђала. Пожртвовање грађана и медицинског особља у све већој и већој несрећи нису
20 21
