Page 8 - Stradanje i humanizam

Реке избеглих и прогнаних, реке рањених, реке болесних сливале су се ка Ваљеву, у исто
време и страшној и блиставој капији наде и искушења. Стотине и хиљаде мртвих напуниле су
сеоска и градска гробља и није било довољно ни запрега којима би одвезли покојнике. По селима
жене са нејаком децом и старима, тешком муком копале су раке по њивама око кућа,
виноградима и воћњацима и у њих сахрањивале своје најмилије. И сасвим непознате, никад
виђене. Та мала породична гробља, од којих ниједно није старије од 1914. године, и данас, својом
бројношћу непогрешиво одређују линију до које је тада стигла аустроугарска војска и бежећи од
ње, избегли народ.
У то страшно време за српски народ било је тешко за Србе изван Србије, а још теже за народ у
Србији. Велики круг патње и наде центар је имао у овом граду. Народ са обе стране Дрине и Саве
и већег дела западне Србије, највећи део српске и аустроугарске војске, рањени, болесни,
заробљени... скоро сви су у неком времену били у овом граду. У времену смрти, наду у живот је
једино и непрекидно чувала Ваљевска болница. У њој и око ње се непрекидно жртвовала сва
снага, знање и нежност у напору да се савладају ране и болести. Како се невоља повећавала тако
је и расла ова болница окупљајући око себе домаће и стране лекаре, сестре, мале и велике људе,
жене, мештане и придошле. Како је она расла просторно обухватајући сав град, тако је расла и
нада и свест у људима да се мора помоћи сваком унесрећеном. Притом испољена хуманост,
надрасла је и стварне, велике резултате у спасавању људских живота, надрасла је све верске и
политичке ограде, сваку себичност. Било је то време достојно античких хероја, доба части и
несебичног пожртвовања када се живот давао само да би се другом помогло. Ваљевска болница
била је тада, не само највећа болница у Србији, већ и место највеће националне и појединачне
драме сваког човека.

9