Page 44 - STAV broj 255
P. 44
DRUŠTVO
DRUŠTVO
“Momak, izvini da te nešto pitam. Šta ti
je to pod pazuhom?” Pazite, to je bijela
fascikla, zatvorena, ne vidi se šta je unu-
tra. Možda je tu izvod iz matične knjige
rođenih, možda je ikebana nekakva, uglav-
nom nema šanse da se može znati šta je.
Nasmijah se i rekoh joj zašto me to pita.
“Ma haj, molim te, kaži mi”, nepokole-
bljiva je bila prodavačica. “Knjiga”, rekoh
joj. “A koja knjiga? Daj mi, molim te, da
vidim”, uporna je bila gospođa. Odmah
je ovarisala na naslov: Hazreti Osman, bi-
ser poniznosti i mehkoće. “Odakle si ti, gos-
podine?” “Iz Novog Pazara”, odgovorih.
“Šta ćeš s ovim rukopisom? Zašto si do-
šao u Sarajevo?”, pita me, a ja joj kažem
da mi je baš merak bilo doći u Sarajevo
ne bih li nekoga upoznao ko mi može iz-
dati ovu knjigu, ako išta valja ovo što sam
uradio. Ona me gleda, pa me upita imam
li izdavača. Rekoh da nemam, ali da sam
saznao gdje se nalazi “Ljiljanovo” izda-
vaštvo. Ona uze komad papira, na njega
zapisa broj telefona i ništa više, ni ime
ni prezime. Dade mi taj papir i reče da
odem u “Ljiljan”, gdje sam i bio krenuo,
ali da svakako pozovem i ovaj broj koji
mi je upravo napisala. Hajde, rekoh, uz-
mem onaj broj i odem u “Ljiljan”. Obra-
tim se tu jednoj gospođi, ona mi reče da
malo sačekam. Malo zatim izlazi Hadžem
Hajdarević. I danas imam respekt prema
njemu, možete samo zamisliti kako mi je
tada bilo drago. Odosmo u njegovu kan-
celariju, dadoh mu fasciklu, a on mi, čim
je pogledao, reče: “Imam ja ovo. Fehim
Kajević mi je ovu knjigu donio. Da se
džaba ne zadržavamo, haj’mo na jedno
mjesto.” Nismo, znači, bili progovorili ni
dvije rečenice, pokupismo se i pođosmo.
Nakon nekoliko minuta hodnje popeli
smo se uz stepenice u jednom ulazu do
vrata na kojima je pisalo – BEMUST. Svi
smo u Pazaru znali za tu izdavačku kuću,
to je bio jedini bošnjački izdavač koji je
u to doba nešto radio. Koji je god naslov
bio islamskih i bošnjačkih tematika, BE-
MUST je stajao iza njega. San svakog au-
tora bio je da mu BEMUST izda knjigu.
“Štampat ćemo knjigu, jašta ćemo”:
Unutra sjedi Mustafa Bećirović i pije ka-
hvu. Hadžem me predstavi, kaže da sam
njegov prijatelj, koji dolazi iz Novog Pa-
zara. Dade Mustafi onu moju fasciklu, a
Mustafa mi samo reče da dođem sutra u 10
sati. Stojim u čudu, gledam, Allahu dragi,
gdje sam ovo došao. Odem kod rođaka na
Iako sam imao diplomu s kojom sam mogao raditi ili u spavanje, čitavu noć sam se okretao, oka
nisam mogao sklopiti. A zaboravih vam
pošti, ili u srednjoj školi, to je bilo nezamislivo s turskom kazati da mi je Mustafa dao vizitkartu
diplomom, koju nisam mogao ni nostrificirati. Zaposlio koju stavih u džep. Kad sam došao rođa-
ku, kako sam izvadio onu karticu, ispade
sam se u tada čuvenoj novopazarskoj industriji džinsa u mi i onaj papirić koji mi je dala prodava-
čica u “Svjetlosti”. Uporedim ovaj s bro-
kojoj je radilo dvadesetak hiljada radnika jem s vizitkarte, isti. Išaret. Dođem sutra
44 23/1/2020 STAV
