Page 31 - STAV broj 179
P. 31
bošnjak u new yorku
Piše: Između plićaka Buča potoka i dubina Hudsona
Nebojša
ŠERIĆ ŠOBA Kilogrami
se tope samo
Nikada nisam mogao ni pomi- u mislima
sliti da će doći vremena u ko- Najviše se hvatam za rukohvat u podzemnoj željeznici kada idem na posao
jima se nemam za mnogo šta i čini mi se da je to, ma koliko izgledalo nestabilno, jedina konstanta u
ovozemaljsko uhvatiti. Najviše mom životu. Hvatam se i za ručku frižidera. Previše često. Nakon otvaranja
se hvatam za rukohvat u podzemnoj že- frižidera, ruka ide na raznorazne poguzluke za koje sam se zarekao da ih
ljeznici kada idem na posao i čini mi se više nikada neću kupiti jer vode u propast. Zašto se toliko deblja od hrane
da je to, ma koliko izgledalo nestabilno, koja nam daje najviše užitka? Što se ne deblja od kelja, kelerabe i karfiola
jedina konstanta u mom životu. Raznora-
zne erozije su se desile, političko-društve- Buča potoka niti dubina Hudsona. Bu- kući, trebaju hitno skloniti s kauča jer,
ne havarije, kolaps umjetnosti, kolosalno dući da je napolju paklena vrućina, da je kad grohnem posred srede, ne gledam
uništavanje prirode, otuđenje na svakod- vlaga nesnosna, da se sve topi i da narod na šta ću pasti.
nevnoj bazi, masovne demonstracije ni- sve oko sebe grize od bijesa, sve je teže Valovi pisanja zatim ponovo krenu,
čega, degradacija povjerenja. biti fin i učtiv. Nakon cijelog dana prove- misli piče od jedne strane galaksije do
denog među ljudima koji su se pretvorili druge, sve je u opticaju, svaki se kamen
Hvatam se i za ručku frižidera. Pre- u sumo-borce, paljenje klime dođe kao prevrne, svaka kasica-prasica obije. Sje-
više često. Kilogrami se tope samo u mi- osvajanje kupa šampiona, nagrada koja ćanja naviru iz vremena kada je sve bilo
slima, kriza srednjih godina postala je se voli i poštuje. Ko je god izmislio kli- drugačije, kada sam i ja bio neko dru-
permanentna mećava, a iskušenja kao da ma-uređaj, zaslužio je za svaki dan života gi, treći, četvrti. I sve se to tako pore-
su tek počela. Znam sigurno da me neće Nobelovu nagradu. Nekad na Džidžikov- da i posloži, a onda opet nastupe kriza i
zapasti nikakva penzija; lafo trebam upla- cu niko nije ni znao kako klima izgleda, nelagoda. Šta sad? O čemu pisati? I eto
ćivati bruku para da bih otišao u penzi- noći su i ljeti bile hladne, otvoriš prozor, ga, opet frižider zove, ovaj put vadi se
ju sa šezdeset pet godina i onda riknuo u i to ti je to. Čak si se morao i dobro po- sok od mrkve i jabuke, malo sira ide na
šezdeset šestoj. kriti. Ali, ta su vremena prošla. peksimete, pečena noga od žirafe..., sve
ide. Nekada nisam htio jesti ni kad sam
Dok ovo pišem, čujem ručku od friži- A onda se, u momentima kada se javi bio gladan. Stara mi je u školu donosila
dera kako me zove, mami me, plače, moli kriza i nedisciplina, nedostatak pažnje i sendviče, ulazila u razred za vrijeme na-
da je zgrabim, ona samo čeka da negdje u koncentracije, ukaže kauč u svoj svojoj stave s kesom i osmijehom, zbog čega su
pisanju zaglavim na sekundu, da se javi raskoši i veličini. Zove li – zove. Kada me u razredu toliko ismijavali da sam u
neka prokrastinacija koja će me odvesti smo ga kupovali, rekao sam da želim naj- nekoliko navrata propao kroz sve spra-
direktno k njoj. A onda, nakon otvaranja veći, na šta je moja supruga samo zako- tove do kotlovnice.
vrata frižidera, ruka ide na raznorazne lutala očima. I fakat, stigao je kauč koji Ponekad poželim da pišem neku fikci-
poguzluke za koje sam se zarekao da ih je trebalo smontirati. “Ikeino” uputstvo ju, nešto što nema nikakve veze sa mnom,
više nikada neću kupiti jer vode u pro- za montiranje namah sam bacio u smeće nešto što ne bih lično ni pod razno doživio.
past. Zašto se toliko deblja od hrane koja jer sam iz Bosne, mi volimo težim putem. Stavio bih nepostojeće likove u nekakve
nam daje najviše užitka? Što se ne deblja Jedva sam shvaćao šta je šta. Supruga se situacije, u neki film naučne fantastike u
od kelja, kelerabe i karfiola? smijala. Ponos nije dozvoljavao napraviti kojem se neki jadnik mora patiti s van-
korak do kante za smeće. zemaljcima na planeti na kojoj nema ni
Pokušavam misli gurnuti na drugu japraka ni pavlake. Pisao bih naširoko i
stranu, da se u pisanju posvetim nečemu I tako, kada danas pogledam svoj nadugačko o vrhovima nepostojeće pla-
konkretnom, stvarima koje nisu plićak stan, u kojem ima raznoraznih drangu- nine na koju se nakon stotinu pokušaja
lija, instrumenata i umjetničkih radova, konačno popne neki hipik iz Kotor-Varo-
kauč na početku i na kraju dana izgle- ši. Pisao bih o svemu osim o sebi i svojim
da i jeste najveća vrijednost. Jedino se dilemama i raskrsnicama. Nakon skoro
u njega mogu komforno zavaliti a da se pedeset godina života, sve ionako postaje
ne javlja bilo kakva dilema, nelagoda, fikcija, htio ja to ili ne. n
bio šta što zahtijeva razmišljanje. Čak
i moje mačke znaju da se, kad dođem
STAV 9/8/2018 31
