Page 53 - STAV broj 302

potok, satralo bi me, ništa od mene ne bi Dječak Amer kaže nam da ovcama više ne daje imena jer ih
ostalo. Ne bih stigao iskočiti. Tu se našao
jedan Fadil, komšija, kaže mi: ‘Hadžija, je previše. Samo ponekoj, koja mu baš priraste srcu, da neko
ti si negdje dao veliku sadaku.’ Nazovem ime. “Mali Mimo mi je sad najdraži, njegovog su babu odveli u
drugog komšiju da dođe s frezom da to
potovarimo i odvučemo, a onda zovnem kurbane. Mimo je sad siroče, pa se posebno brinem o njemu,
i majstora da dođe i da to nosi da se po- zato sam mu i ime dao. Imam i jednog Rendžera po imenu
pravi”, prisjeća se Ibrahim.
Prošle je godine njegov sin Amer išao Maršal. Ovo Rendžer mu je nadimak. Dobro je žestok i ljut,
u Cazin kod farmera Izeta Babića. Ondje počeli su mu rasti mali rogovi. Njegov brat zove se Čejs.” Na
je bio desetak dana na obuci. “Stigli smo
u Tuzlu, bili smo se dogovorili da Amer tu provokativno pitanje da li nešto radi, ili samo ovcama imena
sjedne na autobus, a da ga neko u Cazinu nadijeva, Amer odgovara: “Pitajte babu šta sam sve ova tri
sačeka. Uđem tamo na šalter, upitam jed-
nu gospođu koja tamo radi i objasnim joj dana uradio dok mu je noga bila povrijeđena. Ujutro ustanem
da imam maloljetno dijete koje treba ići rano i napojim ovce, onda im položim i pospem da jedu.”
za Cazin. Ona me uputi na vozača. Odem
tamo i objasnim mu kakva je situacija. On
vala odmah prihvati, reče da Amer sjedne
odmah iza njega i tamam. Kupim kartu, On onako slučajno pogleda kroz prozor, Hadžija Ibrahim dodaje da će za sve
povedem Amera i do autobusa. Kad je vo- čovjek stade, ne može sebi doći. Nakon par ovce sada biti mjesta i da će ostati napretek.
zač parkirao autobus i izišao da primi put- trenutaka uzviknu: ‘Mali farmer! Hajde “Hvala dragom Allahu i svim dobrim ljudi-
nike, odmah se nama okrenuo: ‘Ma je li to iziđi da se slikamo s tobom!’ Ne možete ma, sada imamo pravu štalu, pa kad se ovce
onaj mali farmer Amer? On ide sa mnom vjerovati kad to doživite.” ojanje, imamo ih gdje. Objekat je pravi, bit
gdje god hoće!’ Tako ga ljudi prepozna- će im toplo unutra, bez obzira kakva nam
ju nakon što ste vi uradili priču o njemu. VELIKI PLANOVI U DJEČAČKOJ GLAVI zima bude bila. Kasnije, ako bude trebalo,
U Cazinu mu je bilo pravo lijepo. Kad se Amer nam, sav ponosan, spominje kako mi ćemo je i proširiti. Molim Allaha samo da
vratio, pričao mi je. ‘Da vidiš, babo, šta će mu se ovce ojanjiti nakon Nove godine. da snage meni, mojoj hanumi, mojoj poro-
sve farmer Izet u Cazinu ima. Tri kombaj- “Novi janjci koje kupujemo oni nemaju dici, kao i svim ljudima koji su učestvovali
na, tri traktora, ima 700 ovaca, 50 krava, matere, pa im dajemo od krave mlijeko i na bilo koji način pomogli Ameru da nas
drži i magaradi. Pokazivao mi je mehani- na flašicu, a ove koje će se sada roditi oni osnaže i da ga izvedemo na pravi put. Ako
zaciju, to je sve moderno, nisam mogao imaju matere, nek’ ih one hrane. Jedino se je Allah, dž. š., tako propisao da se on time
vjerovati da mi to imamo u Bosni. Ako nekada zna desiti da neke nemaju mlije- bavi, šta ja imam tu govoriti. Ovdje je jedini
Bog da, i ja ću jednog dana imati onakvu ka, pa onda i njihovu djecu moramo hra- opstanak poljoprivreda kako bismo mogli
mehanizaciju, sve ću imati.’ A Izet ima i niti na flašicu, baš kao male bebe. A što preživjeti i ostati u svojim domovima, a i
puno njiva, mnogo je toga zakupio. Ima se tiče posla, oko njih umijem sve raditi. u svojoj državi. Ja gledam, ova djeca koja
i dva sina, veliki su i sve mu pomažu oko Umijem voziti i frezu i kosilicu, samo je ovdje žive mogla bi biti kičma ove naše li-
poslova na njivi”, tvrdi Ibrahim. freza malo teža. Planirao sam, ako Bog da, jepe države Bosne i Hercegovine. Nekada
Amerov ponosni otac ispričao nam je da dotjeram do 300 ovaca, za početak, a jeste teško, iz dana u dan nam nekako do-
još jedan događaj: “Kasnije smo im išli u kasnije ćemo vidjeti. Imam mnogo prija- laze razočarenja, evo, vidjeli smo kako su se
posjet, u četiri ujutro krenuli. Kad smo kre- telja, dosta se igramo zajedno i družimo. lahko Bošnjaci u Srebrenici prodali, ali mi
nuli prema Cazinu i već na onoj ravnici iz Odvezemo se biciklima gore iznad kuća na to ne smijemo previše obraćati pažnju,
Bosanske Otoke zaustavi me policija. ‘Do- pa se igramo, ali neće doći da mi pomo- već moramo istrajavati u svojim poslovima
bar dan, rutinska kontrola’, rekoše. Dam im gnu oko ovaca. Njih, kažu, to ne zanima, i u svojoj egzistenciji. Mi se nadamo, Allah
dokumente, a onaj jedan se u mene dobro to im je dosadno. Ali dobri su kad se treba je Milostiv, da ćemo imati dovoljno snage
nako zagledao. ‘Gdje ste pošli, Ibrahime’, igrati lopte, ili kad treba igrati igrice na da se izborimo za sva svoja prava i sve što
pita me. ‘U herojsku Krajinu, da je vidim mobitelu. Takva su današnja djeca, ništa nam pripada. A mi se borimo, to nema go-
još jednom. Prvi put sam tu bio nakon pada ih živo ne zanima”, objašnjava nam jeda- vora. Dok smo ovdje, borit ćemo se, a neće-
Srebrenice’, objasnim mu. I krene priča. naestogodišnji Amer Ibrahimović. mo, ako Bog da, nikada odavde otići. Allah
daje nafaku, ne daju je ljudi. Drago mi je
što ste mi došli, napisali vi šta o nama ili
ne. Uvijek nam je drago kad nas se neko
sjeti, kad nam neko dođe, kad nas nazovu,
to nam znači da nismo zaboravljeni i da
imamo podršku naših prijatelja, našeg na-
roda. Ovo je zaista od početka bio Amerov
san koji se ostvario i on sada živi svoj san.
Mi nismo porodica koja će to sve rastjera-
ti i uništiti da na kraju ne bude ništa od
toga, sigurno nismo. A bilo je komentara
ljudi, svakakvih. Samo treba dove Allahu
upućivati i uraditi šta je do tebe i šta mo-
žeš. Kasnije su se ljudi uvjerili, a mi smo
od početka bili sigurni u svoj nijet i ovo što
radimo.” n

STAV 17/12/2020 53