Page 30 - STAV broj 406

DRUŠTVO

se desilo. Ispriča nam da su sinoć ubili pe-
tericu. ‘Jednog s naočalima sam poznavao.
Znam ga iz džamije, nosio je naočale, bio
je profesur. Ne znam kako se zove. Otiđi-
te kod Cigana na Goricu. Jedan od njih je
uzeo njegove naočale, fes i tespih.’ Odatle
odemo na Goricu. Izađoše Cigani. Kažu
nam tako i tako je bilo. Evo vam naočale,
nemaju stakala. Evo vam i tespih, a fes
vam ne možemo dati jer je sav izrešetan
od metaka. Tad sam imala 15 godina.”

VIJEST O POGIBIJI BRAĆE DOBILI U
ISTOM DANU
“Komunisti zavladali. Najgori među
njima bili su – naši. Kad je Mustafa pošao
u Rim, što je bilo popova i fratara u gradu
svi su ga do Huma ispratili. Bio je veoma
cijenjen i kod drugih vjera. Jednom je u
ratu četnik ušao u babinu radnju i obo-
rio nešto s polica, potom ga je babo dr-
venim metrom udario po leđima. U tom
momentu je naišao četnički komandant “Kad je naš brat Asim napunio 18 godi- Rahmetli Asim je rekao tom apotekaru da
Vidačić i upita babu šta se desilo. Babo na, tada ga uhvatila hrvatska vojska i posla- će se sakriti iza nekog grma. Taman kad je
mu je rekao: ‘Kakva ti je ovo vojska koja la na regrutaciju i u vojsku u Zenicu. Jed- to učinio, ustaša ga je bajonetom ubio sle-
ruši police u radnji?!’ Izderao se Vida- nog dana nešto se zakuhalo i on se sakrije đa. Samo je izgovorio: ‘Poginuh ti, majko.’
čić na tog četnika i poslao ga na brdo i u neki podrum. Neko ga prijavi i odatle Isti dan javili su nam za poginulu braću, za
zaprijetio mu da više ne smije silaziti u je prebačen u Karlovac, pa u Dugu Resu. dva brata, Mustafu i Asima, jednog ubili
grad i garantovao Trebinjcima da im neće S njim je bio jedan apotekar, naš komšija, komunisti, a drugog ustaše.”
faliti dlaka s glave.” koji nam je ispričao šta se desilo s njim. Zanimalo me kako se ona kroz posao i
život općenito nosila s nepravednom hipo-
tekom – brat Mustafa Busuladžić. Odgovo-
rila je: “Prvo su progonili mog Abdulaha što
nije u komunizmu. Eto, opstao je. Budući da
sam završila gimnaziju. gotovo čitav radni
vijek provela sam u penzionom osiguranju.
Direktor je bio Ahmo Šehović, bez noge, je-
dan vrlo korektan čovjek. Ja sam bila osebi
– prisebi, savjesno radila i svi su me cijenili.
Jedan dan je u kancelariju došao neki čovjek
kome je žena bila poginula u ratu na Dobri-
nji i u negativnom je kontekstu spomenuo
mog brata Mustafu. Ja sam ga pred svima
pljunula. Za nekoliko trenutaka dobila sam
poziv od direktora da dođem kod njeg u kan-
celariju. Valjda me pljunuti drug prijavio.
Kad sam ušla kod Šehe, pitao me jesam li
za kahvu, cigare, rekla sam da nisam, iako
sam i kahvenisala i duhan pušila. Bila me
sramota kod njeg to raditi. Rekao mi je da
sam za njeg od sada Busuladžićka, a ne Si-
jerčićka. Nek si to uradila. Halal ti vjera. Idi
sad na svoj posao. Djeca me dobro paze.” n
“Jedan dan sam sa ženama iz porodica Muratbegović i Hasibović otišla na područje Velešića,
kad tamo čiča sa šubarom na glavi čuva koze. Pita nas kud smo pošle po ovom belaju. Rekosmo
mu da smo došle da vidimo šta se desilo. Ispriča nam da su sinoć ubili petericu. ‘Jednog s
naočalima sam poznavao. Znam ga iz džamije, nosio je naočale, bio je profesur. Ne znam kako
se zove. Otiđite kod Cigana na Goricu. Jedan od njih je uzeo njegove naočale, fes i tespih.’
Odatle odemo na Goricu. Izađoše Cigani. Kažu nam ‘tako i tako je bilo’. Evo vam naočale,
nemaju stakala. Evo vam i tespih, a fes vam ne možemo dati jer je sav izrešetan od metaka.”

30 16/12/2022 STAV