Page 65 - STAV broj 150

Allahu ekber. Allahu ekber... ea
Klanjali su. Hodža bi, po običaju, nakon namaza odr-
žao kraći vaz, minutu ili dvije. Ponukan okolnostima, euro-asfalt
mudro je počeo: www.euro-asfalt.ba
“Čuli smo zvona. Čuli smo i ezan. Slušamo ih, zapra-
vo, svaki dan. Ako bolje razmislimo, shvatit ćemo da su i STAV 18/1/2018 65
jedno i drugo, i zvono i ezan, na neki način poziv ka Bogu
i molitvi, odnosno poziv ka onome što je sveto. Samim
tim, i oni su posebni, veliki, da ne kažem sveti. E sad,
hajmo se zapitati zašto zvono zvoni na zvoniku, a ezan
uči na munari? Pa baš zato što su sveti i pozivaju ono-
me što je sveto. Svetom ne priliči da bude nisko, pa otu-
da i ide s visine, s munare ili zvonika. Tako je i sa svetim
knjigama. Nećete nikada vidjeti Kur’an, pa ni Bibliju na
podu, je l’ tako? Ako slučajno i vidite, vi ćete ga podići
negdje na policu. To je ta božanska svetost koje nekada
nismo ni svjesni.”
Imamova priča očito je dojmila prisutne koji su bili
u nekom stanju nalik na razmišljanje ili začuđenost. Da
bi kompletirao utisak, imam se vješto odlučio uključiti
i Ismeta.
“Ismete, deder nam sad opričaj što zvono ne zvoni
tačno u podne!”
Ismetovo lice dobi drugačiji, pomalo svečarski izgled.
Sjedio je poguren. Iznenada se uspravio i uz grananje ru-
kama počeo objašnjavati.
“Ja sam to od starina upamtio. U mom selu bio je neki
čuveni hodža Hočko...”
“Je li mu baš bilo ime Hočko ili su ga samo tako zva-
li?”, prekide ga neko.
“Svi su ga zvali Hočko. Je li mu to bilo pravo ime ili
nadimak, stvarno ti ne bih znao reći!”
Ismet je bio razuman i rječit čovjek, vičan pripovije-
danju i raspravama. Ali, bio je i plahovit. Trebala je samo
mala sitnica pa da plane i povisi ton.
Imam je opazio da ga je pitanje donekle uzdrmalo pa
je odlučio pripomoći.
“I šta bi s tim Hočkom?”
“On je bio dugo hodža u našem selu čuveni Hočko,
morali ste čuti nekad za njega!?”
Ovaj se put niko ne javi, pa je, nakon kraće pauze,
nastavio:
“Hočko bi ezan učio s munare. Nije tada bilo mikro-
fona i ozvučenja. Kad bi god kuisao za podne, zvonila su
zvona na samostanu. To ga je ometalo, pa se jedne prilike
zaputio do fratra da popriča s njim. Pokušao ga je zamoliti
da se nekako usklade, da zvono zvoni ili prije ili poslije
ezana. Fratar nije htio ni čuti. Hočko je otišao razočaran,
uz opasku da on još nije rekao svoju zadnju.”
“Opasan neki Hočko!”, dobaci opet neko.
Ismet se nije dao omesti.
“Već sljedećeg dana desilo se nešto neobično. Hočko je
kuisao za podne. Zvono je zvonilo tačno u isto vrijeme, ali
se nije zaustavljalo. Fratri su se strkali, digao se svijet, ali,
zvono zvoni li zvoni. Sve su probali, ali džabe. Tek je pred
mrak onom fratru sve bilo jasno. ‘Hočko!’, viknuo je i br-
že-bolje krenuo ka džamiji. ‘Jesmo li se sad dogovorili?’,
pitao ga Hočko. ‘Sve smo se dogovorili, samo ga zaustavljaj
kako znaš i umiješ!’, molio je fratar. Hočko mu obeća da
će sve biti u redu. Fratar nije uspio doći ni do samostana,
a zvona su stala. Od tada, nikad više zvono ne zvoni tačno
u podne. Eto, pratite slobodno!”, završio je Ismet. n