Page 56 - STAV broj 377

DRUŠTVO

Ratno djetinjstvo (54)

SVAKI POVRATAK S

LINIJE JESTE POBJEDA

Sljedeći put me probudio radio pojačan do daske, mati nije
bila tu. Stigla je struja. S mukom sam nekako došao do radija

Piše: Ammar KULO u pokušaju da ga ugasim, kada sam čuo dobro poznati glas
Velida Dž. “Branici su u kontraudaru potisnuli četnike na
početne linije. Zarobljena su dva tenka...”

aman kad sam krenuo, na ulaznim
se vratima pojavi Tahir, oficir. Sa-
čekao sam da uđe. Bio je vidno ne-
Traspoložen. I Sifet je to primijetio.
“Uranio, zoru prevario. Kako si mi,
Tahir-paša, ima li šta novo?”, upita Sifet.
Tahir ga pogleda. “Ima...”, reče, pa potom
napravi stanku, dugu, predugu.
Razmišljao sam da iskoristim trenu-
tak i da izađem. Kopkalo me je šta ima
reći. Potom je nastavio. “Zaustavili smo
četnike!”, reče, pa uslijedi nova pauza.
“I šta je u tome loše pa si tako smr-
knut?”, upita Sifet.
“Sedam je poginulih... dvadesetak ra-
njenih! Od toga, trojica teško!”, odgovori
Tahir. Oči su mu bile puno suza. “Mladi-
ći. Najviše ovih iz Živinica, ‘Ose’. Kako
hrabri momci... Udarili su u odsudni čas...
Sve gore vri…”

NEKE JE VIJESTI BOLJE NE ČUTI
Izašao sam, sad u žalu što to ranije ni-
sam učinio. Neke vijesti možda je bolje
ne čuti. Ne biti u lancu prenosilaca. Smrt
je svakodnevica. Konstanta. Ne doživlja-
va se kao u mirnodopskom periodu, kada
neko mlad pogine u automobilskoj nesreći,
utopi se, nastrada od strujnog udara, pa
se okupi rodbina, prolazi proces žalova-
nja, mjesecima se o tome priča. U ratu je
smrt nešto što se uračuna svaki put kada
vojnik ode na liniju. Majke, supruge, se-
stre, djevojke, neko blizak ženskog roda
prolazi tu agoniju opraštanja, iščekivanja,
straha, nade.... Muški članovi porodice to
nekako eskiviraju, tako da se ne vidi... Ali
ta bol, praznina čekanja, slutnja da će se
desiti najgore, ostaju zatomljeni negdje,
u podsvijesti, i traju do onog trenutka,
povratka vojnika s ratišta ili obistinjenja Živiničke Ose

56 27/5/2022 STAV