Page 64 - STAV broj 267

DRUŠTVO

Zapisi između ratova (22)

O MOMKU KOJI JE

STOPIRAO ZA DŽENNET

Za trenutak mi pogled odluta desno iza naših leđa. Već se bilo
odjutrilo, vidio sam pet ili šest vojnika kako pretrčavaju livadu tačno

Piše: Amir HASANOVIĆ iza nas. “Evo ih, došli su nam iza leđa”, viknuo sam. “Ma to su, ba,
naši najvjerovatnije”, javio se Dilaver, “nemojte ljudi pucati.” Samo
što je završio rečenicu, a ovi sasuše po nama vičući: “Hvataj ih, kolji”

uhameda Hasečića upoznao zemunicu: “Ustaj, Žuti, izgleda da su nji- Doviknem Dilaveru da okrene “lajavac”
sam malo prije rata. Kad smo hovi izviđači s našima dolje, malo niže i vidi šta se dešava.
bili drugi razred srednje škole, od nas.” Taman kad sam izlazio, začu se Pucnjava se nastavila, ovaj put još
Mznali bismo otići na bazen na odozdo rafalna paljba. Nekoliko trenuta- žešća. Za trenutak mi pogled odluta desno
ljetnim žegama. Tu smo se divili njego- ka poslije sasulo je i po nama. Polupuze- iza naših leđa. Već se bilo odjutrilo, vidio
vim skokovima i ronjenju. Od malih nogu ći, stigli smo do prve krivine u tranšeji. sam pet ili šest vojnika kako pretrčavaju
bio je mnogonagrađivani član Plivačkog
kluba “Galeb”. Bilo je oko njega uvijek
lijepih djevojaka, a iako smo bili dosta
mlađi, nekako su nas puštali da budemo
tu pored njih.
Kad je počeo rat, sve se prevrnulo.
Mnoge više nismo često viđali. Neki su
otišli u druge gradove, neki u različite
jedinice. Nakon pogibije mog školskog
druga Alena Halilovića, nekako su nam
pretumbali čete pred sam polazak na teren
za Brčko. To jutro, u martu 1993. godine,
ulazeći u autobus, spazim Muhameda na
trećem sjedištu. Odmah me prepoznao i
viknuo: “Hej, pa đe si ti, bolan Žuti, jesu
li te to unovačili?!” Neko iza dobaci: “E,
moj Muhamede, on ti je već stara kuka!”
Promuhabetismo uz smijeh do Jagod-
njaka o svemu i svačemu. Pričasmo o ži-
votu, o curama, poslu... Kad smo stigli na
odredište, upita me da odemo skupa u rov.
Dobismo neku “dvojku” na samom sasta-
vu s ljudima iz HVO-a.
Taj je dan prošao dosta mirno, bilo je
neke sporadične pucnjave, ali ništa poseb-
no. Predvečer je palo nekoliko minobacač-
kih granata na naše zemunice i sve se na
tome razminulo.
Mijenjali smo se na straži svaki sat jer
smo bili četverica. Zapalo me posljednjeg,
oko 4 sata, pa im rekoh da me ne zovu, da
odspavam do jutra. Taman će i svanuti.
Ne znam da li sam čvrsto zaspao, ni
koliko sam dugo spavao, iz sna su me tr-
znula dva-tri rafala iz neposredne blizine.
Taman sam se podizao s ležaja da uzmem
pušku, kad je Muhamed provirio glavu u

64 16/4/2020 STAV