Page 93 - STAV broj 246

Tako je i bilo. Za tili čas trčali smo niz
šumu. Iznenađeni četnici tamam su se bili
ukopavali, nisu ni primijetili da dolazi-
mo. Uskoro je u tranšejama nastao pakao.
U tom haosu nismo uočili pojačanje
koje im je pristizalo s desne strane. U tre-
nu se nas sedam ili osam našlo u klinču.
Pala je jedna, pa zatim druga bomba.
Zaklonjen za stablo jele, imao sam do-
bar pogled. Čuo sam da neko viče da je
ranjen. Bili su nam veoma blizu. Držali
su nas pod teškom vatrom. I još gore, ni-
smo mogli vidjeti kretanje agresorskih
vojnika ispred nas.
U tom momentu Alen se okrenu pre-
ma meni i pogleda me. Ništa nije rekao,
samo je slegnuo ramenima, podigao re-
denik svoje osamdeset četvorke sa zemlje
i iskočio preko grudobrana. Amir Hasanović u rat je otišao iz školske klupe. Imao je
Cijela se šuma tresla. Kroz tutnjavu
sam čuo kad je uzviknuo: “Ojhhaaaaa, tada osamnaest godina. Kao pripadnik različitih jedinica
đe ste, braćo Srbiiiii?!” S njegovim mi-
traljezom sastavila se strašna kanonada u sastavu Drugog korpusa Armije Bosne i Hercegovine,
minobacačkih granata koja se sručila na prošao je tokom četiri ratne godine brojna ratišta u
samu ivicu šume i proplanka.
Stisnem zube, udahnem i ustanem. U Bosni i Hercegovini i bio dva puta ranjavan. “Stav” će
momentu kad sam istrčao ugledao sam
četnike po zemlji. Koji tren, koju sekundu u nastavcima objavljivati njegova sjećanja na suborce i
kasnije, Alen je pao na koljena. Onda ga ratne događaje u kojima je aktivno sudjelovao
je pogodio još jedan rafal. Pao je polahko
stišćući redenik lijevom rukom.
Preskočio sam preko oborenog drveta
koje nam je bilo zaklon, uhvatio ga za noge prsa i glave. Otišao je šehid naš, ako Bog na hrabre ljude, heroje, šehide, nije puko
i odvukao za brežuljak. Uzeo sam ga na da, Alen Salihović. Trenutak kad si tu, a ime urezano u kamen ili fotografija u knji-
ruke. U tom momentu samo je pustio dugi nisi tu. Tu si tijelom, a razumom i dušom zi. Sjećanje je ovo što Amir ispriča, mada
uzdah rukom me držeći za rukav jakne. negdje daleko. Uistinu oni nisu mrtvi, oni ja nemam snage za to, a i zaboravilo se,
Putićem pored nas pristizalo je još na- su živi samo mi ne znamo. stari se, 62. je na pragu. Pa, eto, pamti.
ših vojnika. Nešto su govorili, a onda nas Mlađi momak koji je bio s nama u Ne zapamtite li i ne opominjete li, zavr-
je zapljusnula još jedna kanonada. Minu- ovom obilasku, Elvis, šutke me proma- šit ćete isto ovako, u šumama i potocima,
tu poslije, samo su se čuli pucnjava pje- trao. U neko doba, Asif uzdahnu i tiho kao i mi jer nam naši nisu pričali i nisu
šadijskog oružja i povici naših momaka reče: “Jah, tako bi. Hajmo, valja nam sići, nas opominjali.
koji su četnike tjerali preko proplanka. omrknut ćemo...” Elvis je gledao u njega, pažljivo, kao
Dolje na međi zapomagao je ranjeni Išli smo tiho, bez razgovora. Asif s ru- u nekog starog profesora.
četnik uporno ponavljajući: “Oj, majko, oj, kama na leđima ispred nas, prvi... Elvis Hajmo sad, reče Asif, stavi ruke na
majko, ojjjj...” Okrenem se, vidim Asifa. me povuče za rukav, pita šta mu je. Ma leđa i krenu polahko i pogureno uzbrdo.
Stoji pored mene. Ustanem, odbacim rede- ništa, rekoh. A već sljedećeg momenta ja sam ga vidio
nik iz Alenovih ruku. Skupa ga iznesemo Nastavismo. te 1994, kad se isto ovako ispred mene pe-
na ravan i položimo na zemlju. Asif ski- Nekako u pola brda Asif uspori, onda njao uz ovo isto brdo. Samo da Allah da
da prsluk i prekriva Alenovo tijelo preko stade i okrenu se: “Vidiš, Elvise, sjećanje da nam se ne ponovi, samo da da... n

STAV 21/11/2019 93