Page 35 - BROJ 51/GODINA II/SARAJEVO 25.2.2016.

Šute i gledaju u me, nije ljudski biti na Šta fali malo prokockati, Šta uradi, crni Osmane, zar da se čovjek
sijelu, a ne kartati se. “Što si, o Osmane, tvojih godina u ovo upusti?
i dolazio ako ćeš k’o balavac za vratima ali to nikad nije malo, jer Jutro je bilo kad sam ujahao na Zga-
gledati i slušati šta veliki rade i kazuju?” kocka, prokleta kocka, rište. Nekakav vjetar zapuhao, drveće u
Zovnu me Selver da iziđemo napolje. povuče. Ama nisam nikad baščama kose sebi čupa. Čekala me je na
Govori mi: “Kad si već tako dobro pa- avliji. Kako je znala kad ću doći, ta nije
zario, što se malo ne bi razrahatio. Mo- u pare igrao i začas mi uze me svunoć izglédala. Prošao sam pored
žeš, brate, jedan milion i halaliti. Bolje Redžep Čauš pare, iako nje k’o da je Bog nije dao, i uveo Bećara
nego da hodaš ko budala po selu i tražiš sam mislio da ih imam u štalu. Ništa me ona ne pita, prati me u
konak. Vidiš da te danas sve krenulo, kuću. A kad sam okačio kaput na čiviluk,
možda i ovdje hajruješ.” Kakav ja i kar- puno. “Rodi me, majko, stala je da pretura po džepovima. Jedva
te, ali prokleti insan uvijek povjeruje u sretna i na đubrište me sam joj izustio: “Ništa ih ne traži, nikad
sreću te pomislih kako je ovaj dan lijepo baci”, reče Džemal Kurt ih nećeš naći.”
počeo i kako se može još ljepše završiti. Tad ona makanja bunovna nahrupi iz
Šta fali malo prokockati, ali to nikad kobajagi huljivo, mada sobe, vidješe mater kako se razdire s mo-
nije malo, jer kocka, prokleta kocka, po- sada znam da je igrao jim kaputom u rukama, a Fehimu suze u
vuče. Ama nisam nikad u pare igrao i za- zajedno s Redžepom očima, zna on koliko godina treba da se
čas mi uze Redžep Čauš pare, iako sam volovi odgoje. Stao sam taj dan da umi-
mislio da ih imam puno. “Rodi me, maj- i da je sve glumio rem. Sve mi guje kroz stomak otrov blju-
ko, sretna i na đubrište me baci”, reče ju. Umrijet ću dosta kasnije, poslije onog
Džemal Kurt kobajagi huljivo, mada sada uračunati konja. Kaže: “Milion.” “Pa, bo- kletog rata, ali taj dan sam vidio šta je smrt
znam da je igrao zajedno s Redžepom i lan Redžepe, kako ćeš mi za Bećara samo gora od prave smrti. Sutri dan me iznijeli
da je sve glumio. Šta ću, majko moja, ali milion, znaš da vrijedi više od dva”, cvi- iz kuće crnog k’o ugalj i komšijini me vo-
još imam šanse da povratim, imam ja još lim ko pašče. “E, moj Osmane, u kocki lovi svukli u čaršiju, odakle su me kolima
para. I tražim Selveru da mi vrati onaj sve vrijedi upola”, odgovara mi Redžep. odbacili u fočansku bolnicu.
milion što sam mu posudio. On me k’o Srećom, ne prodadoh konja, na nje- Dvadeset sam dana u bolnici bio, dva-
s nokta odbi: “Znaš li ti da se u kocki ne mu polumrtav krenuh kući. Ne znam je deset dana svaki dan k’o godina. Nijednom
posuđuje.” Nisam stigao da mu skočim li mi bilo više žao mene ili Adema Hasi- mi žena nije došla. I neka nije, jadnica,
za vrat kad i Selver izgubi što je imao. ća. On je prodao kurbane i tu noć ih pro- imala je pravo. Ali što mi ne dođe Redžep
Sjetim se tad Bećara svezanog pod ku- kockao. A, kad bolje razmislim, što će mi Čauš, njemu sam sve pare dao? Što mi on
ćom. I pitam Redžapa Čauša koliko će mi njega biti žao, đe će u kurbane kockati. ne dođe, šta sam njemu skrivio? n

STAV 25/2/2016 35