Page 42 - STAV broj 420

DRUŠTVO

Kada je rahmetli Zamo Dučić postav-
ljen za komandanta, mene su odlučili pre-
baciti za personalca, iako ja to nisam htje-
la. Kasnije će biti ona akcija gdje je Zamo
poginuo. I danas mi ga je žao, Zamo je bio
zaista dobar, ali eto, bila je ta nesretna ak-
cija, s desantom u pozadini gdje je izgu-
bio život. Ja sam tražila onda da me pre-
mjeste jer nisam htjela biti u kancelariji
ili u pozadini. Skupi se čitav jedan vod i
odlučimo da tražimo da nas prekomandu-
ju u Fočansku brigadu, kod komandanta
Dževada Hanjalića. To je bila ljudina, in-
žinjer koji je mogao otići i raditi bilo gdje
na svijetu, zarađivati koliko je htio, ali je
on ostao braniti ovu zemlju.
Nas su poslali za Goražde, ali smo mi
došli do Grepka i nismo htjeli dalje, tu smo
ostali sa svojim Fočacima. Bile su nas tri
žene u brigadi, ja sam jedina bila u rovu,
druge dvije su bile u sanitetu i kuhinji.
Tu smo se našli sa svojom rajom, sa svo-
soli, imala na nogama one čuvene Yugosport dok nije bila formirana 101. brigada Prvog jim Fočacima i tu sam bila sve do pogibije
tene. Puno je ljudi tada izginulo, neorgani- korpusa. Dugo sam bila u 101. brigadi, bili komandanta Hanjalića. Nas su nešto rani-
zovani, neiskusni. Bio je to težak dan. U toj smo na linijama oko Grbavice, Hrasno Brdo, je poslali po cigare u Sarajevo, otišli smo
sam se akciji naoružala, zarobila sam sebi Milinkladska ulica... Bili smo na Mojmilu, kroz tunel i, kada smo se vratili, jedinica se
pušku. Mi smo krenuli jednim pravcem, bili smo na Stupu, išli smo na Vareš, na Po- već nakon Hanjalićeve pogibije bila rasula
druga grupa Fočaka je krenula s druge stra- nikve. Tamo sam srela Željka Komšića. Na i ja sam se opet vratila u Sarajevo, u svoju
ne. Ostao im je jedan kolega. Nisu ga mogli Stupu mi je bilo najbolje. Ubiše te tenkom, ne 101. brigadu. Tu sam ostala do kraja rata.
izvući. Dođe njegova žena, plače, moli da možeš dići glavu, jedva dođeš do linije. Ali je Sjećam se, zima je bila, pada Đokin to-
ga neko izvuče. Ta druga grupa nije htjela. bilo povrća po baštama, bilo je luka i krompi- ranj, pa ga mi opet oslobodimo, pa dok ti
Mi se javimo. Ode nas nekoliko, provuče- ra, samoniklo pa imaš šta jesti i šta skuhati. odeš po neku opremu, on opet padne, pa
mo se ispod četničke linije, tražimo ga, ali Bili smo u akciji kod Vareša i uzeli smo ga opet vraćaj. Taj mi je Đokin toranj ostao
ne možemo da ga nađemo. Bila je mjeseči- jednu liniju. Znali smo da su na jednoj čuki urezan u svijesti do kraja života. Provela
na i nađemo ga po odsjaju prstena na ruci. s desne strane naši, ali oni nisu znali da mi sam noći i noći u isturenom rovu. Po danu
Bio je to užasan prizor, utroba mu je bila dolazimo, nekako smo prekinuli komunika- nema šanse da se pomakneš metra, smjena
sva raznesena. Ponesemo ga, opet se pro- ciju. Vidjeli su nas k’o na dlanu i samo smo ti dođe tek kada padne mrak. Zaborave te
vučemo između linija i dođemo na našu čekali da zapucaju po nama. I ja odlučim u isturenom rovu, svi se okolo povukli. Do-
stranu. U kombi i tijelo donesemo u grad, da ustanem i da im mašem. Kasnije su mi trči do mene neki momak, ranjen, viče svi
u onu zgradu preko puta Predsjedništva, pričali da su se bili spremili da zapucaju, se povukli i onda ti kroz šumu trči, da se
gdje su danas političke stranke. ali je neko od njih pogledao kroz dvogled spojiš s ostakom jedinice. Linija pukla, svi
Bila sam u nekoliko jedinica, u Podrinj- i vidio me kako mašem. ‘Pa to je naša Ja- se povukli, a nas dvoje trčimo kroz šumu,
skoj brigadi, u 14. pješadijskoj brigadi, sve smina’, povikao je i zato nas nisu pobili. kroz neki potok da dođemo do naših. Ili
zimi, zavučeš se u neku rupu, okolo metar
snijega, staviš iznad malo najlona da te šti-
ti. Onda najlon potpari kad malo naložiš pa
izađeš iz tog skrovišta mokar k’o da si u vodu
upao. I sve se to preživi. Odrveniš, bojiš se,
ali odrveniš i ideš samo naprijed jer znaš
da ne možeš nazad, nemaš gdje nazad. Išlo
se srcem, mi smo zaista ratovali srcem na
tenkove. Preguralo se nekako. Opstali smo.
Meni je najteže padala samoća, ta raz-
dvojenost od roditelja. Svi su imali nešto,
imali su nekoga, neko im je slao pakete.
Ja nisam imala nikoga. Uđem u kasarnu,
u spavaonici 40 kreveta. Odu ostali na do-
pust, odu da se okupaju, odu da se sretnu s
porodicom, ja ostanem sama, sama među
tih 40 kreveta. Kada sam bila u Fočanskoj
brigadi, neko je došao praviti reportažu i
ja se zezam da svi dobiju paket, a samo
ja nikada nisam. I to zaista kroz smijeh.
Kada sam nakon nekog vremena došla u
Sarajevo, stiže mi paket od neke familije

42 24/3/2023 STAV