Page 39 - STAV broj 143
P. 39
ikakvog pritiska, kao da se ide na neku Džambo: ‘Šta ću ja, ja da sam volio pisa- neustrašivog borca, uragana koji prosto
uobičajenu vježbicu. Uto stižu i ova dvo- ti, iš’o bih u školu, ne bih u rat!” Borac otpuhuje neprijatelje i njihove tenkove,
jica, već su zadužili naoružanje i idu pre- Husein Džambić Džambo, ranjenik-do- oklopna vozila, kamione i bunkere. Bor-
ma čelu stroja, na svoje mjesto. Hamdo brovoljac iz ove priče, krenuo je u osloba- ca kojem se dive i oni najhrabriji. U ratu
ih ugleda. Znao ih je obojicu, pa im reče đanje Bosanske Krupe. To je bio njegov jedino što ga je uplašilo i zabrinulo bila je
samo jednu riječ. ‘Momci!’ Oni zastado- posljednji i put bez povratka. Sa svojim plaha i opasna rijeka Una. “Meni je prela-
še i rekoše: ‘Evo, idemo i mi!’ ‘Nikuda vi drugovima savladao je rijeku Unu, svoju zak preko Une bio jedan od najtežih mo-
ne idete, bar ne na borbeni zadatak, ako najgoru noćnu moru. U akciji oslobađa- menata u cijelom ratu”, priča nam Veljun.
nemate potrebe za nekim terapijama, ne nja Ostrožnice, prvog oslobođenog bosan- “Izišli smo ovamo gore i obavili svoj
kažem da ne možete doći kasnije da obi- skokrupskog naselja, Džambo je izgubio dio zadatka. Imali smo ranjenih i pogi-
đete svoje prijatelje, ali ovako... to neće!’ svoj mladi život. nulih dok smo to riješili i, kad smo sve
odradili, saznali smo da se jedinice Pe-
Džambo, jedan od njih dvojice, u pola RANJEN U BUNARU tog korpusa koje su išle desnom obalom
Hamdine riječi veli: ‘Ma hajmo mi... Pa Une povlače. Prekinute su komunikacije
ko meni more zabraniti!?’ Nastade smi- Zanimljiva je i priča o još jednom
jeh, smije se i Hamdo, jer zna kakvu naš borcu iz Bužima koji je prešao rijeku i
Džambo ima narav. Polahko im prilazi i zajedno sa saborcima krenuo u oslobađa-
kaže: ‘Hajde, nemoj da se raspravljamo, nje Velikog Badića. S njim je bio i njegov
bolje je za vas da ovdje ostanete, ionako amidžić. U zaseoku Mustelji žestoko su
vam komandant neće dati da idete i onda se sukobili s četnicima, koji su bili da-
ćete tamo ostati sami. Poslušajte, ovo vam leko brojniji i nadirali su sa svih strana.
govorim kao prijatelj!’ Veli njemu Džam- Četverica boraca poginula su u okršaju.
bo: ‘Pa eto, ništa, idemo mi tamo, a onda Jedan od njih bio je amidžić ovog bor-
ćemo mi to s komandantom riješiti! ca. Bilo je i ranjenih. Među njima i ovaj
borac. Bio je teže ranjen i nije mogao da
Nasta tajac, poneko se smije, ali tiho, se povuče s ostalim. Kako bi izbjegao si-
jasno je da se sad treba nešto prelomiti... gurnu smrt ili zarobljavanje, sklonio se u
Hamdo nije htio narušiti atmosferu, pa nekakav bunar koji nije bio naročito ve-
im samo reče: ‘Dobro... Idete, ali prvo lik i dubok. Rane su ga boljele i krvario
hajte i napišite fino izjave da idete na je, a nikog nije bilo u blizini da mu po-
vlastitu odgovornost, da sam vam rekao mogne. Četnici su stajali kraj bunara, ali
da ne možete ići, a vi...’ nikom nije padalo napamet da provjeri
ima li koga unutra. Pričali su tako da ih
‘Dobro, nek neko napiše sve to, ja ću je on mogao čuti. Trpio je bolove, trgao
potpisati’, veli Džambo, ‘i hajmo brate!’ svoju majicu i njome previjao rane kako
Opet se svi nasmijaše. Ovaj drugi ode da ne bi iskrvario. Kad su se četnici odma-
piše izjavu za sebe, a ovaj za njim viče: kli, izvukao se iz bunara i onako ranjen
‘De i meni napiši!’ Tako je i bilo. Viče i iscrpljen uspio da se vrati među svoje
saborce. Danas živi u mjestu Konjodor
kod Bužima. s nama. Bila je panika. Nisam smio reći
ljudima da me strah i glumio sam da mi
Nijaz Veladžić Veljun bivši je pripad- je svejedno. Ali, nije bilo svejedno. Pravi
nik “Hamzi”, višestruko ranjavan, pohva- je problem bila Una i toga sam se bojao.
ljivan i odlikovan. Danas stopostotni in- Nisam primijetio da ljudi gube moral. Kad
valid. Dao je za Bosnu svoja dva oka. Svi smo čuli da se jedinice Petog korpusa po-
koji su ga znali u ratu upamtili su ga kao vlače, onda smo se i mi zabrinuli. Ja sam
strahovao samo od Une i, kad smo prešli
preko vode, kad sam stao na kopno, onda
sam se oslobodio straha i činilo mi se da
sam bio spreman sam dočekati cijelu Sr-
biju i da jednog metra ne bih uzmakao”,
ispričao je Veljun.
“Ostalo mi je u sjećanju to kad smo
došli ovamo gore, nismo imali ni hrane
ni vode. Trpjeli smo. Drugog je dana Šerif
Kekić donio odnekle glavicu sirovog ku-
pusa. Podijelio ga je na četiri dijela. Bili
smo Žile, rahmetli Osman Burza, Šere i ja”,
smije se Veljun. “Al’ da si vidio kako mi to
jedemo slatko, kako kršimo kupus... Bili
smo toliko umorni da smo spavali otvore-
nih očiju. Po danu je uvijek bilo nekakvih
intervencija i morali smo ići začepiti lini-
je, a po noću smo stražarili jer su četnici
odmah bili ispod i mogli su doći. Sebi ni-
kad ne bih halalio da me živa uhvate. Da
me ubiju, to bi bilo u redu, al’ da me živa
uhvate i iživljavaju se na meni, to ne. I
tako smo uvijek bili budni.” n
STAV 30/11/2017 39
