Page 51 - STAV broj 242

STAJALIŠTA

KRIVO SRASTANJE
Smokve sjećanja
SKICA ZA PORTRET

SAMOTNOG

POPODNEVA

Piše:
Sadik IBRAHIMOVIĆ “Kad sam bio u logoru, jednog jutra dođe do mene neki tip u civilu
i reče da pođem s njim. I pošao sam, a jedva sam mogao hodati.
Dugo smo šutke pješačili meni nepoznatim putevima i stazama.
Bio sam siguran da me želi ubiti, ali ni najmanje se nisam plašio,
naprotiv, da mi dragi Bog oprosti, željno sam to očekivao. Metak u
glavu i to je to. Eto oslobođenja. Ali, ništa od toga”

ijep, sunčan oktobarski dan. Na iznemogao i, premda još relativno mlad, smokva, lopindža, ista k’o u Dalmaciji ili
brdu Ilinčica šarenilo prekra- na staračkoj deredži. Hercegovini. I obrstim je, sve pojedem,
snih, katkad i teško spoznatlji- Rado bih mu pomogao, ali, zbog bolnih do posljednjeg ploda. Malo iza toga, eto
Lvih kaleidoskopskih boja. Dugo leđa, ne mogu i ne smijem. Pomognem li tog tipa, nosi flašu vode. Odmah baci po-
gledam u njih, dok još mogu. Ubrzo ih njemu, odmoći ću sebi i narednih pet-šest gled na stablo smokve, a vjerovatno me je
neće biti. No, šarenilo je i oko mene, pa dana, leđa užarenih kao pećnica, tegobno i vidio, ali nije htio reagirati, pa mi veli:
uzimam metlu i metem lišće popadalo odbolovati. Zna to M., pa mi ne zamjera. – Ti, Turčine, obra smokvu?
po avliji. Svakog dana to radim. Moram. Stoga, u znak svojevrsnog iskuplje- – Jesam. Bio sam gladan.
Preskočim li jedan dan, a dešavalo se pa nja, odnosim mu zdjelu sa smokvama. – E, neka si! To je tvoja... Kako vi
znam, hodat ću po dubokom od razno- Doslovno ih je progutao, potom sjeo, iz ono kažete?
bojnog lišća istkanom tepihu. Naizgled džepa izvadio duhankesu, smotao dvije – Nafaka.
sizifovski posao, ali nije. Ubrzo, baš kao cigarete i ponudio me. Uljudno sam od- – Tako je! Vidiš kako smo mi dobri
ni čudesno lijepog šarenila boja na Ilin- bio, znam kakav smrad puši. prema vama! Pazimo vas, ‘ranimo, a vi se
čici, svehlog i opalog lišća u mojoj avli- – Hvala ti. Kao da si znao šta mi tre- okrenuli protiv nas, ‘oćete da nas nema,
ji više neće biti. Kiše i vjetrovi raspršit ba. Jako sam iscrpljen i šećer mi je skroz da ‘odže riču na sve strane, da na srpskoj
će lišće na sve strane, razodjenuti stabla, pao – reče. zemlji pravite džamairiju, a nije to lije-
razgolititi ih i, na koncu, svu tu čaroliju – Ma, ništa. Kakav si sad? po, nije i neće vam proći! A, reci mi, ti
u koju, kako rekoh, netremice gledam – Odličan. to sigurno znaš, je l’ se kaže džamairija
dok još mogu dokusurit će ljuta zima i – Nego – opet će M. – ove smokve su ili džamahirija?
prekriti duboki snijeg. me podsjetile na nešto. Kad sam bio u lo- – Kako god vama odgovara. Moje je
Završavam posao i gledam na ulicu. goru, jednog jutra dođe do mene neki tip da radim i slušam.
Očekivano, nigdje nikog. U susjednoj u civilu i reče da pođem s njim. I pošao – Vidi, vidi! Pa, ti si neki pametan
avliji, iza leđa moje kuće komšija M. ci- sam, a jedva sam mogao hodati. Dugo Turčin! Sad vidim zašto su mi baš tebe
jepa drva. Drugi je dan kako to radi, a smo šutke pješačili meni nepoznatim pu- preporučili! Znaš čuvati jezik! Nego, slu-
posao nije veliki. Često pravi pauze. Da- tevima i stazama. Bio sam siguran da me šaj! U logor se nećeš vraćati! Ovdje ćeš
nas, čini mi se, češće nego jučer. Nema želi ubiti, ali ni najmanje se nisam plašio, ostati! Posla ima mnogo, a kad sve zavr-
snage, potrošen je. naprotiv, da mi dragi Bog oprosti, željno šimo, ideš u razmjenu, ideš kući! Eto,
M. je demobilizirani pripadnik Armije sam to očekivao. Metak u glavu i to je to. tako! I, za tvoje dobro, nastavi biti pa-
RBiH i “demobilizirani” logoraš. Preživ- Eto oslobođenja. Ali, ništa od toga. Kad metan! Je li jasno?
ljava od skromne invalidnine, mentalno smo došli do njegove kuće, rekao je da ću – Da.
je jak, ne jadikuje, ne žali se (u jednom kopati temelje za izgradnju štale. Dao mi je M., ne dovršivši priču, naglo zašuti,
od naših razgovora izrekao je bezmalo pa alat i otišao. Bio sam užasno gladan i osvr- kao da je iz sebe istresao tačno odmjerenu
gnomsku sentencu: “Žalio se ili ne ža- tao sam se naokolo tražeći bilo šta za jelo. količinu unutarnjeg tereta, pa, kako mi je
lio, isto mi je. Pa, ako je već tako, a jeste, I tad sam, uz jednu od pomoćnih zgrada, to bilo jasno, zašutio sam i ja, od muke,
zašto da se žalim?”), ne traži ništa ni od ugledao neveliko stablo smokve prepu- od čega li već, ipak zapalio ponuđenu mi
koga, ali, uslijed logoraških tortura kroz no plodova. Mislio sam da mi se priviđa, smrdljivu cigaretu i zagledao se, dok još
koje je prošao i teškog života koji će usli- jer otkud smokva u našim krajevima, ali mogu, u prekrasno šarenilo boja na Ilin-
jediti i potrajati do danas, fizički je slab, kad sam prišao bliže, vidim, zaista prava čici. Jer, ubrzo ih neće biti. n

STAV 24/10/2019 51