Page 51 - STAV broj 192
P. 51
strana. Nekako sam se prekotrljao do jed- ne budem pio. Uzeo sam malo vode i, kad sam prijatelju Samiru Abazu, jer noći su
ne kuće ispod puta. Bila je to naša mu- sam vidio da iz rane na stomaku ništa ne bivale sve hladnije. Spustivši se do mje-
slimanska kuća. Bila je zapaljena. Ja sam izlazi, onda sam se pošteno napio. Ustao sta prelaska, na obali Une zatekli smo
našao komad krovne letve na koju sam se sam i nastavio da tražim put da se vratim nekoliko ranjenika koji su bili pripadni-
oslanjao jer nisam mogao stajati na jednoj na naše položaje. Lutajući tako, naletim i ci ‘Žutih mrava’, koji su tog dana izvršili
nozi. Nisam je haman osjećao jer je bila na četničke minobacačlije. Nisu me vidje- proboj. Prilikom proboja imali su nekoli-
kao oduzeta. Ušao sam u kuću i izišao li. Nastavio sam se kriti i hodati. Ukupno ko ranjenih. Svi smo se sklonili u jednu
na suprotnu stranu na njenu terasu. To sam bio na četničkoj teritoriji tri dana i kamenu uvalu kako bismo bili zaklonjeni
je zapravo bio nekakav bunar, rezervoar dvije noći i za to vrijeme pojeo sam samo od neprijateljske vatre koja je dejstvova-
za vodu koji je ujedno služio i kao terasa. dvije potpuno gnjile jabuke. la s obje strane rijeke, a mnogi projektili
Dosjetio sam se da uđem u taj rezervoar završavali su u samoj Uni.
koji je bio dubok oko metar i sedamde- Trećeg dana došao sam u blizinu naših Morali smo čekati noć kako bismo
set. Spustio sam se unutra i prislonio se linija. Došao sam do jedne njive gdje su se vratili na lijevu obalu. Dok smo čeka-
na zid. Za par trenutaka došli su i četni- se nalazili komušnjaci i tu legao. Nisam li na lijevoj obali, gledali smo rahmetli
ci. Pretraživali su kuću i dvorište. Ja sam mogao dalje. Vidio sam dolje neku voj- komandanta sa svojim saradnicima. Ma-
ih gledao kroz okno bunara. Vidio sam sku, ali nisam znao ko su. Jedan čovjek hali su nam i bodrili nas, a nama je sva-
njih desetak i svi su bili mladi i sposob- me je vidio i počeo da pokazuje rukom ka minuta bila k’o godina. Najteže je bio
ni. Čuo sam ih kako razgovaraju i jedan prema meni, a onda je uzeo snajper i na- ranjen jedan mladić kojem ne znam ime.
je upitao: ‘Jeste li gledali u bunaru?’, a ciljao me. Pomislio sam da je sada stvarno Bio je plav i sitan. Mlad, možda je imao
onda je jedan rekao: ‘Nismo, evo sad ću došao kraj. Čekao sam samo da me ubije, osamnaest godina. Ležao je i ponavljao
ja vidjeti!’ Sagnuo se, provirio malo kroz međutim, on je spustio pušku i okrenuo se ‘Bože dragi!’, a često je dozivao i majku.
okno i ponovo se ispravio. ‘Nema ovdje prema dvojici vojnika koji su s puškama ‘Mama, mama!’, ponavljao je. Kako je
nikog!’, čuo sam ga kad je rekao. Nakon na gotovs krenuli prema meni. Kada su vrijeme odmicalo, njegovo dozivanje bi-
njega, sagnuo se još jedan i pogledao pra- se približili, ja sam prepoznao stričevića valo je sve tiše i tiše. Čulo se još jednom
vo u mene. Gledao je u mene, a ja u nje- moje žene rahmetli Harija Šahinovića. kad je izgovorio ‘mama’, i to je bilo za-
ga. To je trajalo jedno tri sekunde, ali je Prepoznao je i on mene iako sam bio kr- dnje što je rekao.”
meni to izgledalo kao tri godine. Onda se vav i izranjavan. Spustio je pušku, dotr- Iako tih novembarskih dana borci 505.
ispravio i rekao: ‘Nema ovdje nikoga!’ Na čao do mene, a onda je dolje prema naši- viteške motorizovane brigade iz Bužima
kraju su otišli. ma povikao: ‘Daj ‘vamo nosila!’ Tako su nisu uspjeli osloboditi Bosansku Krupu,
me odnijeli do obale Une i krajem dana
Bio sam žedan, a u bunaru je bilo par prebacili na našu stranu, a onda i preve-
centimetara vode. Unutra je bilo mrtvih zli u bolnicu.”
miševa koji su se izgleda davno ugušili pa
se onako sasušili. Znao sam da voda nije ZADNJIM RIJEČIMA DOZIVAO MAJKU
dobra, al’ morao sam uzeti malo vode.
Kako se nisam mogao sagnuti da pijem Priča bužimskog junaka Rasima nije
ili zahvatim vode, strgao sam s nogavice jedina teška i dojmljiva priča. Svaki borac
komad postave, umočio u vodu pa je tako koji je vidio ranjavanje ili pogibiju svo-
donosio sebi do usta. U bunaru sam se i ga druga ispričat će nešto slično. Tešku i
previo. Skinuo sam majicu, smotao je, a tužnu priču ispričao nam je i Nermin Ša-
onda je gurnuo u ranu i tako je zatvorio. bić zvani Hamza. “Nakon što sam drugog
Pričvrstio sam je pomoću trake koju sam dana ranjen na Ostružnici, veći ostatak
nosio oko glave. Čudno je to da me rana dana proveo sam s ostalim ranjenicima
nije boljela, valjda zbog adrenalina. Ostao čekajući da se izvrši proboj linija iznad
sam u bunaru do noći, a onda se spustio Une i da počne izvlačenje ranjenih i pogi-
u jednu kestenovu šumu ispod kuće. Tu nulih. Nakon što se to desilo, uputio sam
sam prenoćio. Ujutro sam sišao u jednu se prema rijeci s još nekoliko ranjenika,
dolinu. Naišao sam na potok. Bio sam a vodio nas je naš Fehim. Svu municiju
jako žedan, a nisam znao jesu li mi cri- koju smo imali ostavili smo svojim sabor-
jeva oštećena i smijem li piti. Znao sam cima, a sa sobom smo ponijeli tek po tri
isto tako da ću imati više problema ako ili četiri metka za ne daj Bože. Kada sam
krenuo prema obali, svoj vojni prsluk dao
pokazali su šta su sve kadri učiniti i dokle
su spremni ići. Takva hrabrost i odlučnost
svakako da je hrabrila mnoge i ulijevala im
snagu i vjeru u pobjedu. U borbama koje
su tih dana vođene izgubili su 26 svojih
saboraca, dok ih je oko 150 bilo teže i lakše
ranjeno. Uradili su ono što obični ljudi ne
mogu uraditi i izdržali ono što niko ne bi
izdržao, a sve za spas i dobrobit svog naro-
da i domovine. Zato je bitno da pamtimo
njihova i djela svih branitelja Bosne jer je
to ispravan način da sačuvamo ono što je
plaćeno najvišom cijenom: našim životi-
ma, krvlju i suzama. n
STAV 8/11/2018 51
