Page 67 - STAV broj 205

“Hadum! Nema druge”, zaključivali Uskoro je izbio i rat. dočekam, ne bi mi žao bilo namah umrit!”
bi treći, a njih je bilo najviše. Selvera su strpali u Jedne večeri svima u logoru je ispričao o
Znalo je selo da u njenoj lozi nije bilo svojoj Behki i maloj “pišuljici”. I oni naj-
nerotkinja, što se za njegovu mušku lozu logor i mlatili koliko i tvrđi su suzu pustili. Mjesecima je trpio
i nije baš moglo reći. I ko zna dokle bi čim su stigli. On bi samo batine i primao degenek. Nikad se nije
to trajalo i kuda bi otišlo da jedne veče- prošaputao: “Da mi je žalio. “Tako mi i treba!”, mislio je u sebi.
ri, uz kahvu, Behka ne reče svom mužu: Napokon, razmijenjen je, pronašao je
“Selvere, meščini da sam noseća!” dočekati da Ajšu udam Ajšu i završili su daleko u svijetu. Nije
U prvi mah on se trznuo i zagleda se i unuče pačno od nje bio dobrog zdravlja, nisu se lahko sna-
u ženu. Kao da je želio dokučiti da li se dočekam, ne bi mi žao lazili, ali, nek’ je Ajša bila s njim – sve
šali. Kad mu ona glavom potvrdi da je ostalo će se namiriti.
ozbiljna, skoči i čvrsto je privi uz sebe. bilo namah umrit” Ajša je počela raditi. On je uglavnom
Ubrzo ustuknu i odmače je od sebe. bio u stanu. Tek kasnije, dok se malo
“Ne boj se, dragi, ono je još malo!”, Ajša je imala oba roditelja, ali je rasla uhodao, išao bi do džamije.
ohrabri ga Behka. uz jednog. Otac bi je tek ponekad primi- “Ajšo, sine, deder nam jednu kahvu
“Kako misliš ‘ono’? Valjda on?”, zace- jetio, uglavnom kad je trebalo zagalamiti zabrkaj, pa da te nešto priupitam!”, reče
reka se Selver i pomilova je po stomaku. i za nešto je naružiti. Svu pažnju usmje- jedne večeri.
Behka proguta pljuvačku. “Nisam se rio je na trojicu amidžića. S njima je išao “Hoću, babo. Evo, evo je. Vidi što je
počela ni radovati, a već mi prisjede!”, u drva, u koševinu, do grada... Behka je lijep kajmak!”, govorila je djevojka veselo.
pomisli u sebi, ali ništa ne reče. disala za djevojčicu. Nije se odvajala od “Znaš, sine, nešto sam razmišljao. Ne
Dani su prolazili, mjeseci se redali, nje. S vremenom je poprilično grohnula. znam, bi li se ti ljutila, ali ja bih kući,
a muž i žena s nestrpljenjem iščekivali “Bože dragi, što ona naša Behka veh- u Bosnu, šta ja znam, da ti ne smetam.
sina. Ime mu se odavno znalo. Još mu se ne! Šta bi od nake žene i ljepote?”, pi- Ja ti ovdje dođem samo kao teret, a ti si
i mlada počela tražiti. talo se selo. još mlada, snaći ćeš se?”, pitao je, gleda-
“Bogami, Behka je sva nekakva ka- Behka je vehnula i, na kraju, sveh- jući u findžan.
basta. Razlila se u širinu, a i stomak joj nula. Tri puta su joj tabut ponijeli pa se Znaš šta, babo: to si sad upit’o i nikad
nije plaho velik. Poslušajte šta vam ka- vraćali pod džamijsku nadstrešnicu, od više. Izvini, stariji si, ali moram ovako.
žem, eto Selveru ženska, k’o Bog što je silne kiše. Nigdje ti nećeš bez mene, razumiješ? Ako
jedan”, govorkale su starije žene. “Huda, i nebo se sažalilo na njenu ćemo ići, ićemo skupa? A, vala, ni ovdje
“Samo nek bude pačno!”, odgovarala muku i jad”, šaputalo je selo. nam ništa ne fali, je l’ de?”
bi Behka čim bi šta načula. Kopnio je i Selver. On to nije dao pri- Sjetio se one noći kad je sve u njemu
I, zaista, čim bolovi nastupiše, dvi- znati, ali su ga noge sve slabije slušale, a plakalo. E, sad se sve avazile smijalo. Nije
je-tri žene priđoše, uzeše lavor i peškire glava se prošarala sijedim kosama. Potaj- mu se ni išlo u Bosnu. Jednostavno, že-
i uskoro se kućom prolomi dječiji plač, no bi gledao svoju Ajšu dok razvija pitu. lio je da još jednom čuje njeno mišljenje.
najprije istiha, a onda sve jače. Selver je Bože, da li da joj kaže da mu je žao i da je “Jesi li zvala rođake, šta ima tamo?
pušio na pragu i nervozno čekao haber. on za sve kriv? Da li da joj rekne da veče- Kako mi je Mujo amidžin, kako su mu
Čim je spazio strinu kako izlazi iz sobe, ras slobodno ide na prelo? Da li da jedno- sinovi?”, pitao je.
skočio je prema njoj. Pokazala mu je stavno zaplače i zamoli je da mu oprosti? “E, moj babuka, čula sam se neki dan
rukom na sobu. Ušao je i gledao dijete. “Babo moj, što si mi nešto kaharan. s Vedom. Muju su smjestili u Sarajevo
“Basta li mu ime koje sam naumio?”, Nemoj se ništa brinuti; dok je mene, tebi u nekakav starački dom. Kažu, fino mu
upitao je s vrata. ništa neće faliti!”, govorila bi. pravo. Povazdan igra šaha. Ali, nije mu
Behka je samo odmahnula glavom. E, to bi ga dotuklo. Sve u njemu je to nešto bilo po volji. Ni s kim od njih
“Znači, pišuljica!?”, reče Selver go- plakalo. neće da govori...”
tovo ljutito, zadrža se još kratko i iziđe A Ajša, već u lijepim godinama – re- Ajša je govorila i dalje, ali je Selver
napolje. klo bi se, za udaje – titrala je oko oca. Li- više nije slušao. Uskoro se iz njega pro-
Majčina ionako pohabana utroba jepih prilika za brak je odbila, sve kako valila bujica smijeha. Nije se mogao suz-
dodatno se iskidala. Zar se žena, k’o in- joj babo ne bi ostao sam. držati. Smijao se i smijao. Ne Muji, ne
san, ni kćerci ne može obradovati? Zar Uskoro je izbio i rat. Selvera su strpa- nikome, nego onako, iz srca.
je to ona silna ljubav u koju se kleo? Zar li u logor i mlatili koliko i čim su stigli. “Šta je, babuka, šta te je spopalo?”
ove seoske oštrokondže baš mogu sve da On bi samo prošaputao: “Da mi je doče- “Ništa, sine. Hodi da te babo
predvide? Zar... zar...? kati da Ajšu udam i unuče pačno od nje zagrli!” n

STAV 7/2/2019 67