Page 12 - STAV broj 435

GENOCID U SREBRENICI (1995–2023)

„Dva puta smo se otimali
i brat i ja na Kameničkom
Brdu, jer usljed eksplozija
nismo mogli kontrolirati svoj
strah i svoje pokrete. No, dva
puta nas je otac i uspijevao
pronaći u tom mraku.
Međutim, treći i posljednji
put kada se desio napad
poslije ponoći, razbježali
smo se i više se nikada
sva trojica nismo spojili. Iz
vidokruga sam izgubio oca,
a s bratom sam cijelu noć
proveo u nekom šumarku.
Narednog smo jutra počeli
bježati obojica, ali nije me
mogao stići i izgleda da je on
u jednom momentu krenuo
u jednom, a ja u drugom
pravcu. Od tada više ne znam
šta se s njim desilo.“

pročitam, našao sam jednu do kraja neis-
pisanu svesku i olovku. To me podstaklo
da i ja počnem zapisivati. Nismo znali da
li ćemo preživjeti i sva trojica smo napisali
nekoliko poruka na papiru i sakrili ih u
nekoliko objekata u tom selu, s namjerom
da, ako bi nekad neko poslije rata uspio
doći, zna da smo tu bili. Imali smo želju i
nadu da preživimo, ali kao da nismo vje-
rovali da ćemo uspjeti. U meni se javila
želja da nešto napišem pa, ako preživim,
prenijet ću to sa sobom, a ako ne, valjda
će dospjeti u nečije ruke.“
Naš sagovornik ističe da je tih dana
saznao da je njegov otac, koji se zajedno s
njima prvobitno nalazio na početku kolo-
ne ljudi koji su bježali iz Potočara, uspio
doći u Baljkovicu, zabačeno selo koje je
za preživjele predstavljalo tačku spasa.
„Stigavši u Baljkovicu, otac je shvatio
da ne dolazimo ni brat ni ja. Nema nas.
Vidio je da je sam i sebi je rekao da našoj
mami Neziri ne može ‘na oči’ bez nas pa
je odlučio da se vrati po nas, da proba naći
makar jednog od nas dvojice. U toj potra-
zi za nama stigao je čak do Žepe, koja još
nije bila pala. Gore je bio do pada Žepe,
odakle je ponio nešto hrane i krenuo na-
zad ka Baljkovici, ponovo da nas traži. Na
Udrču, dvadeset i prvog dana poslije pada

12 7 / 7 / 2 0 2 3 S TA
12 7/7/2023 STAVV