Page 27 - STAV broj 359

KRIVO SRASTANJE

Uobičajena tuzlanska zima
ZAPIS IZ

KARAKAZAN

MAHALE

Odmahnuh rukom i nastavih dalje. Kako je bol u leđima bivao sve
Piše:
Sadik IBRAHIMOVIĆ jači, zastadoh, podigoh pogled i ugledah ovo: na preopasnoj krivini,
na od udara skršenu ogradu komšinice A., doslovno se nasadio
smrskani automobil. Vidim, vrata su otvorena, a vozača nema.
Prilazim. A. stoji u avliji, pogubljena, prestravljena.

puštam se do granapa niz le- Kupujem hljeb i još neke sitnice, poz- – Mislim da nije, ali je bio jako
dom okovani mahalski sokak, dravljam je i izlazim. uplašen.
oprezno, polahko, sredinom, Nakratko zastadoh ispred granapa. – Jesi li zvala policiju?
Sgdje ostataka nezaleđenog sni- Prolaznika nema. Dan je siv, tmuran, sve – Nisam. Zar trebam?
jega još ima, iskusno se naginjem napri- naokolo poklopljeno je kao tijesto gustom – Naravno da trebaš. Zovi odmah!
jed, jer “prokližem li”, padnem li, past ću magluštinom, a obližnje zgrade, udalje- – Hoću, hoću.
unazad i pad će biti manje bolan, a kad ne svega dvadesetak metara, uopće se ne Idem dalje. Podno moje kuće, ispred
prođoh oštru, preopasnu krivinu, krivi- vide, kao da ih nema. Kakva deprimiraju- garaže, okupilo se šest-sedam komšija.
nu gdje se i ljeti i zimi saobraćajni udesi ća slika, kakva jezovito realna projekcija Rasprave nema, a jedino što čujem jeste
najčešće dešavaju, s olakšanjem odahnuh istinskog čemera i jada, pomislih zgro- histerični monolog komšinice B. Dok
i uđoh u granap. žen nad onim u šta gledam (ili, tačnije, im prilazim, doznajem i zbog čega. Isti
– Jesi li pao – odmah pita prodavači- ne gledam, vidjeti se ne može ništa), pa onaj koji se nasadio na ogradu komšini-
ca, dobra žena i prva komšinica. se okrenuh i pođoh ka kući. ce A. prethodno je oštetio automobil B.
– Nisam. U povratku, premda sam zasnježenom muža, iščupao se, pokušao pobjeći i za-
– Išao si sredinom sokaka? stazom kročio krajnje oprezno, okliznuh vršio kako je završio.
– Da. se i padoh, na lijevu stranu, na stranu koja – Aha, evo i njega, baš na vrijeme –
– I ja, drukčije ne može, sa strana je me i inače najviše boli. Jedva se nekako reče ugledavši me, pa osiono nastavi:
led ledeni. Autom niko nije prošao? pridigoh. Sijeva mi u leđima. – Dobro me sad slušajte, ali dobro!
– Nije, jer da jeste, sad s tobom ne – Jesi li dobro – reče otegnutim, unjka- Ovdje, u ovom sokaku, osim mog muža,
bih pričao. vim glasom starina M., koji je moje bolno pravih muškaraca nema! Nikakvi vi muš-
– Znam. I ja sam jutros strahovala, prizemljenje vidio kroz prozor. karci niste, nikakvi! Svake se zime de-
naročito na onoj krivini, a kad sam je – Jesam, jesam... šava isto, a vi ništa ne poduzimate! Ne
prošla, othuknula sam. Znaš, stvarno mi – Šta reče? može to više tako!
to nije jasno. Jesu li ti ljudi pomahnitali, – Kažem, dobro sam! Šutimo. Dobro znamo s kim imamo
pijani, drogirani? Pa kako će se, zaboga, – Aha, aha... Ima li zime? posla.
automobilom spuštati niz zaleđeni sokak, – Nema, prošla je. – Da, da, svake zime isto, a vi ništa,
a nije im nužda, imaju alternativu? I šta – Kako? Šta reče? ni prstom da mrdnete, baš vas briga!
se desi? Na krivini izgube kontrolu nad Odmahnuh rukom i nastavih dalje. – A šta bismo trebali poduzeti – ipak
vozilom i zakucaju se u nečiju ogradu. Kako je bol u leđima bivao sve jači, za- reče jedan od “nepravih” muškaraca.
Svake se zime to dešava, baš svake. stadoh, podigoh pogled i ugledah ovo: na – Otkud ja to znam?! Ti si muško, a
– Ne znam šta bih ti rekao, osim, mož- preopasnoj krivini, na od udara skršenu ne ja! Smisli nešto! Trgni se, a i vi osta-
da, da ne bi bilo loše odseliti se iz mahale. ogradu komšinice A., doslovno se nasa- li! Jeste li muškarci ili niste? Jeste li?
– Da znaš da često razmišljam o tome. dio smrskani automobil. Vidim, vrata su “Gdje ja živim, mila moja majko”,
Ne mogu i ne želim biti u stalnoj strepnji otvorena, a vozača nema. Prilazim. A. prošaputah u bradu, okrenuh se i pođoh
hoće li me ili neće pregaziti neka drogi- stoji u avliji, pogubljena, prestravljena. ka avlijskoj kapiji.
rana budala, jer, a ti to dobro znaš, i ljeti – Je li to on pobjegao – rekoh. – Hej, stani, gdje ćeš sad?! Ne može to
se dešava isto. – Ne znam, otišao je nekud. tako – podviknu raspamećena B. za mnom.
– Da, znam. – Je li pijan? Ni osvrnuo se nisam. n

STAV 21/1/2022 27