Page 73 - STAV broj 300

devedesetih u Bugojnu i itekako begeni- nije moglo. Pokušao je prvo on svojim au- “Ušli smo, a kako izići?”, opravdano
salo hutbe i aktivnosti koje je vodio Ve- dijem. Sklizao je već nakon dvadesetak pita kolega.
hid. Konačno, jedan mlađi mu se obrati metara. Nije bilo druge nego da zabije Sjetim se da u nekoj kutiji imam
pa veli: “Ja sam ratni profiter, a profitirao automobil u smet na proširenju. Pokušao smotak raznih ključeva. Prospemo ih
sam tako što sam se uz rat oženio. Ti si sam i ja golfom, ali smo brzo zaključili da po hodniku i probamo utisnuti u bra-
u Bugojnu obavio vjenčanje, a nisam te je najrazumnija opcija da idemo nazad u vu. Tvrdim da ih je bilo više od pede-
čestito ni počastio. Sad ćemo, vala, kod Prozor, ako se i to uopće mogne. Nekako set i pogodite šta – onaj posljednji, pe-
mene na kahvu, pa kud puklo da puklo. smo iskopeljali mojim golfom. Nisam ga deset i neki, upade u bravu i otključa.
Ne prihvatam nikakve izgovore, nego uspio ni u garažu utjerati te sam ga ne- Ne znam zašto, ali kad god imam dva
pravac u moju kuću, i ti i ko god može.” kako spustio do parkinga ispod džamije. ključa, otključava onaj drugi. Najprije
Tako i bi. Snijega je već bilo oko metar. smo se nekoliko minuta smijali kao dva
Međutim, već po izlasku iz džamije Onako promrzli i mokri, došli smo luđaka. Onda smo se presvukli i naloži-
opazismo da pada jak i gust snijeg. Ve- pred vrata moje imamske kuće i već za- li vatru (srećom, bilo je unesenih drva
hid-efendija malo se nećkao, ali, veli, do- mišljali vatru kako pucketa u šporetu. No i potpale pa nas je barem jedan peh te
šao je nekim džipom i dobre su mu gume, jedan belaj ne dolazi sam, pa je tako bilo i noći mimoišao). Brzo smo zaspali. Kad
pa ne bi trebalo biti problema preko Ma- ovaj put. Ponoć je davno prošla, pretresao smo ustali, imaš šta i vidjeti – skoro dva
kljena. Zasjeli smo i dobrih dva sahata sam džepove, ali ključa nije bilo. Da ne- metra snijega sve je okovalo i zatrpalo.
fino promuhabetili. Istina, on je u neko- kog zovem u ta doba za konak – ne ide; da Muku živu vidjeli smo samo dok smo do
liko navrata govorio: “Ljudi, trebao bih uđemo i spavamo u džamiji – vala ne ide džamije progrnuli, a to je svega nekoliko
ja polahko”, ali smo našli načina da ga još ni to; da tražimo ključ – to je opet suludo metara od mojih ulaznih vrata.
zadržimo. Kad smo napokon ustali i iz- po ovakvom kijametu. Ipak, skoknem do Da skratim, do žena i djece uspjeli
išli pred kuću, zaprepastili smo vidjevši parkinga na kojem čestito nisam mogao smo proguliti tek drugi ili čak treći dan,
da je džip pod velikim naslagama snijega naći ni svog golfa a kamoli ključ – sve je a kako – bolje da ne pričam jer bi malo ko
koji je i dalje nemilice padao. Domaćin- bilo bijelo. Uđem u džamiju i pretresem povjerovao. Doduše, u džamiji sam i to
ski ljudi, kakvi i jesmo, razletjeli smo se se do gole kože – da se gdje nije zamet- opričao, ali ću čitaoce poštedjeti tog dijela.
i očistili vozilo, nudeći efendiji da ostane nuo – ali ništa. “Eto, te noći mi se snijeg, tobejara-
na konaku. On je ipak otišao i, srećom, Moramo odvaljivati vrata, a vrata friš- bi, gotovo i zgadio, ako mi vjerujete”,
bez većih problema stigao do Bugojna. ko postavljena, nova i jaka. Nema šanse. velim im ja.
Međutim, problemi su nastupili za mene. Probijamo se kroz snijeg oko kuće i mjer- “I opet pitaš kad će snijeg?”, veli onaj
Onaj kolega s Duga kod kojeg sam kamo koji bismo prozor mogli odvaliti. što mu je crk’o televizor.
odvezao ženu i djecu i ja krenuli smo na Srećom, stolarija je stara. Napipamo da je “Ma jedva čekam. Eto, čim pahulje
Duge, on svojim, a ja svojim autom. Ali, najhafifniji onaj na kupatilu. Upri, guraj, zalepršaju, ja cvatem. Je li ga najavljiva-
avaj, do Duga se nikako nije moglo. Ma- potegni... i spade prvo okno, ali vidi be- lo ovih dana?”, pitam.
gistralom smo inekako progulili, ali onih laja – dupli prozor! Izbijemo nekako i to “Pa, rek’o sam ti da mi je crk’o tele-
nekoliko stotina metara brdu, prema selu, i kroz kupatilo upadnemo u kuću. vizor.” n

STAV 3/12/2020 73