Page 61 - STAV broj 340

patnjama. Nisam nikad čula da je govorio
da su ga tukli, ali se žalio na slabu hranu i
na težak rad. Sjekli su i cijepali drva, po-
tom ih nosili i tovarili na zapregu. Velike
su hladnoće bile, a zarobljenici su bili slabo
odjeveni, tako da je tu dobrano izmrzao.
Uvijek je govorio: ‘Cijeli logor me je pro-
šao u patnji.’ Kako ga pamtim, znam da
nije volio mnogo raditi poljoprivredu, niti
bilo kakvih težih poslova. Imao je naviku
spavati ‘odsjedeći’. Valjda je u logoru nau-
čio da tako spava. I tako on kod kuće sjedi
i spava. Mi mu kažemo: ‘De, babo, lezi’,
a on će nama: ‘Djeco moja, ja sam deset
godina više prespavao sjedeći nego ležeći.
Tako sam se navikao i šta sad mogu. A i
bolje se tako odmorim.’ Spominjao je još
nekog Himzu Baltića, da je bio s njim i da
su se skupa vratili. Taj njegov dolazak bio
je vrlo zanimljiv. To je često pričao braći
Hašimu i Mehmedu. Kad je došao u Bu-
žim, izgledao je strašno i nit je on koga nit
je njega ko poznao. Onda je svratio pred
kuću nekih Isakovića i zamolio ih da po-
šalju koga na Lubardu da javi njegovima
da se vratio. Oni su poslali jednog momka
na konju da ode tražiti muštuluk od oca
mu Omera. Ne mogavši da vjeruje, Omer
se odmah zaputio u Bužim. Pričali su da je
Derviš bio toliko zabradatio i smršao da ga
ni rođeni otac nije prepoznao. Tek kad je
Derviš rekao: ‘Pa jesi li to ti, babo?’, kad
je to prozborio, Omer ga je poznao po gla-
su i tad su se zagrlili. U tom momentu je
plakalo i staro i mlado. Omer je dao kra-
vu za muštuluk momku koji je prvi donio
haber. Poslije su danima dolazili ljudi da
ga gledaju, čudeći se da se živ vratio nakon
toliko godina. Jer i ukućani su već bili digli
ruke od njega i niko se više nije ni nadao
da će se vratiti kući”, priča nam najmlađa
Dervišova kćerka Ćetiba.
Ubrzo po povratku, Derviš se oženio
djevojkom Selimom, koja je bila jedana-
est godina mlađa od njega. “Za razliku od
majke koja je sve vrijeme njihova braka
bila stub porodice, veliki težak i vrlo stro-
ga u odgoju djece, babo Derviš bio je blage
naravi, zbog čega smo ga mi djeca voljeli
više nego mater. Do sad su se tukla djeca,
ali on nas nije nikad ničim udario, za ra-
zliku od matere, koja je bila ljuta i uvijek
nas je tjerala da radimo. On je nas vazda
branio. ‘Nemoj ih tući, pusti ih, ja znam
šta je patnja. Oni kad porastu, oni će biti
zlatni’, govorio je.
Godinama je imao astmu i teško je di-
sao. Pred samu smrt, kad je ležao u bolni-
ci u Bihaću, doktor mu je rekao da je sav
natučen i da je i predugo živio kakvo mu
je tijelo. A to je sve bilo od rada u šumi, od
udara drva, od padova i povreda koje je do-
življavao u radu”, kazuje Ćetiba i nastavlja:
“Otac je imao dobre odnose s komšijama, ni
s kim nije bio u zavađi. Najviše se družio s Derviš Dekić sa sinom Osmanom i ljudi iz komšiluka

STAV 10/9/2021 61