Page 68 - STAV broj 340

DRUŠTVO

Zapisi između ratova (82)

KAD PROBIJEŠ LINIJU

I STANEŠ PRED

DŽENETSKA VRATA

U prvom smo momentu stali, a onda je Hamza skočio i sasuo iz osamdesetčetvorke po
četnicima. Uhvatio sam Samira ispod ruku i povukao ga k sebi. Grcao je iskašljavajući krv.

Podigao sam mu glavu. Udahnuo je. Meci su zviždali oko nas. Stisnuo mi je ruku i pokušao
nešto reći, a onda sam vrlo dobro razumio riječi: “Ešhedu en lā ilāhe illa-llāh, ve ešhadu
enne Muhammeden abduhu ve resūluhu.”

Piše: Amir HASANOVIĆ

ežali smo u travi. Uprkos svježim ljet-
nim noćima, još nije bila prekrivena
rosom. Nedaleko od mene, Hamza je
Lu polumraku namještao redenik po-
red svog mitraljeza. Imamo još vremena do
polaska.
Samir je pogureno između grmova šiblja
došao do nas da pita treba li nam šta. Tiho je
rekao da će Miralem donijeti još nekoliko gra-
nata za ručni bacač: “Nek’ ima, nek’ se nađe.”
Sjeo je pored nas i pokazao glavom na-
prijed: “Šta mislite, hoćemo li moći ovo oba-
viti?” Hamza podiže glavu i ponovo je spu-
sti namještajući nešto oko svog mitraljeza.
“Vidi”, rekoh mu, “vidjeli ste na izviđanju
da su dobro utvrđeni i da su im rovovi i ze-
munice maksimalno zgusnuti. Mi ćemo uda-
riti, pa šta bude.”
S malom dozom nervoze, Samir je često
gledao u sat. Malo-malo pa bi opet pogledao.
“Šta je bilo”, rekoh, “je l’ se to nekog čeka.”
– “Ma ne znam”, veli mi on, “trebala je još glas. Disciplinirano smo stigli do polaznih okasniti”, reče cerekajući se i zgulujući mi
jedna posada s četiri minobacača šezdesetke položaja. Razmjestili smo se u liniju ispod šakom beretku s glave.
doći dolje, al’ još ih niko nije dovezao. Odoh međe koja nas je i fizički i vizualno skrivala Okrenem se potrbuške, stavim puš-
ja da vidim jesu li stigli”, užurbano reče i po- od pogleda agresorskih vojnika. ku ispred sebe i zažmirim, tek da malo oči
gureno ode niz brdo. Osjećao sam neku vrstu umora. Nije odmorim.
Tek su bila prošla tri sata. Polahko smo ni čudo, koliko se samo pregazilo pješice u Čim sam ih sklopio, više nisam bio tu.
krenuli na polazni položaj. Išli smo u malim ovoj sedmici uz vrlo malo odmora. Oči su Zaplovio sam nekim nestvarnim prostranstvi-
grupama, samo po nekoliko ljudi. Izviđači su mi se sklapale u ovoj tišini i čekanju. Ham- ma. Šetam poljanom koja miriše na ljiljane,
čekali pored puta. Sa svakom grupom išao je za, koji je do mene ležao, upitao me je šta se pokošenom travom, a vedro nebo uranja u
po jedan od njih. događa. “Ma”, šapnem mu, “umoran sam.” moj pogled. Osjećam mirisno poljsko cvije-
Kretali smo se smireno. Nije se čulo “Zakunjaj malo, imamo još više od sat i po. će kako mi golica gole tabane i krijepi dušu.
zveckanje opreme i oružja niti bilo kakav Još nema ni Samira ni Suada. Nigdje nećeš Izdaleka dopire eho razgovora nevidljivih

68 10/9/2021 STAV