Page 47 - STAV broj 229

bio sam k’o čigra. Burazer mi je bio četiri aviona, padobranci, i odmah sva s njima gotovo. Onda se kutarisao kurir, pobjegao,
godine mlađi, pa je ostao kući, da bi kasni- sprema ide, k’o da je bio ondje 100 godina, pomoli se pred nas i kaže: ‘Sava je pogi-
je došao i on, šta ćeš. I ja pravo u brigadu a ne da je tek sad s nebesa pao. Sve sam nuo, šta sad?’ Kažu, Rodoljub Čolaković
Save Kovačevića. A Sava Kovačević, da to gledao, kako nisam. Padne na zemlju i će preuzeti brigadu. I onda se čitava bri-
samo vidite kakav je to komandant bio, odmah trči, k’o da ga sto đavola goni. Mi gada raspade, oni onuda, oni onuda, svi
ma hajde ti jadan. Da je ostao živ, on bi smo juna 1943. godine otišli u Zelengoru na svoju stranu. I ja na svoju stranu oti-
bio komandant Jugoslavije, bi sigurno. kod Sutjeske, i to preko Foče. Došli gore šao, svojoj kući.”
Bio ogranizovan, vrijedan, na njemu one na onu kotu. A tamo su ti stijene velike Kasnije je Ahmed, poslije Drugog
čakšire, ono k’o vunene, k’o da ga sad gle- i sve dotle smo bili zauzeli položaj, bez svjetskog rata, vojsku služio u Titogra-
dam. Silan je bio, nema govora. Strašan krila niko tuda nije mogao proći. Onda du. “Sad je Podgorica, a i jest prije bila
vojnik”, prisjeća se Mešić, te nastavlja: odoše kurir i komandant tamo iza kose, Podgorica. ‘Podgorice, Titograde, u tebi
“Kada smo napadali na Sutjesku, ka- izvidiše teren. Prije oni ugrabili i osma- je štab brigade’, tako se prije pjevalo. Tu
kve su to borbe bile, Bože mili. Mi s ovu trač nije bio. I naiđu na švapskog špiju- sam došao kad nijednog krova u gradu
stranu, a Švabe s onu, organizovani, mo- na koji ne ubije kurira nego komandan- nije bilo. Stukli su to avioni, sve izgore-
torizovani, ma i sad ne znam kako smo se ta Savu Kovačevića. Iz pištolja ga ubio, lo. To je već 1946. godina. Ja sam ti vozao
ikako protiv njih borili. Padaju Švabe iz bezveze, nako, naišao na putu na njega i oficire tamo u Podgorici, i to u vojnom
fijakeru upregnutom u dva konja. Nije
šala, generala šeste armije sam vozio u
fijakeru i jednog ruskog glavešinu, više
im se ne sjećam imena. Rusi su onda po-
mogli, nikad Tito oslobodio ne bi da nije
Rusa bilo, a nek’ priča ko šta hoće. Ne bi
nikad”, ističe Ahmed.
SLOVENAČKA PENZIJA I MIRNA BOSNA
Poslije rata je radio svašta. Priča kako
u taj vakat nije bilo preduzeća, nije bilo
ničega. Prisjeća se poslijeratnog siromaš-
tva, pojedenog hajvana tokom rata, pustih
polja i stalne gladi. “Siromašan narod,
pojeden. Bilo je hajvana u naroda, ali je
mahom bilo to sve pojedeno. Radio sam
oko zemlje, radio sam i sve drugo. Kasni-
je sam bio zaposlen u Elektroprivrednoj
centrali u Jablanici. Šest godina sam tu
ostao. Bile su im slabe plaće, nikakve. I
napustim, šta ću. A ovamo u šumariji rade
pravi posao, dobro zarađuju. Trgnem se u
šumariju, rezao žagom građu, prodavao,
barake pravio. Pogodim među Prenjima
baraku, pogodim na Glogovu baraku,
i onda kasnije pogodim i tu u šumariji
šumsku baraku. E onda sam zaradio pra-
ve pare”, kroz smijeh će Mešić.
Ahmed Mešić je već 39 godina u pen-
ziji kao VK radnik. Šali se s nama pa nam
kaže da ima više godina penzije nego svi

“Nikad me glava ne boli,
nisam bologlav. Ama, eto
vam pričam, ništa me ne
boli. A kako će me išta
boljeti kad imam sedmero
djece, šesnaestero unučadi,
osamnaestero praunučadi
i dvoje čukununučadi.
Mene ne smije ništa boljeti,
posebno kad se sakupimo
svi, kad mi dođu za Bajram”

STAV 25/7/2019 47