Page 54 - STAV broj 170
P. 54

DRUŠTVO

TRI BRATA ŠEHIDA                             naletjeli na njihove i zarobili su mene i        čovjek je napiš’o pune čizme koliko ga je
                                             još dvojicu. Korektno su s nama postupa-         ovaj tukao. Trista palica je po glavi dobio.
    Hrabrost i složnost boraca Armije        li. Zagrlili su nas i proveli tako kroz srp-     Dok smo tu bili, došao je jednom Legi-
RBiH porazila je i nagnala u bijeg više-     ske linije. ‘Šta im je?’, pitali su. ‘Napili su  ja i nas izveo napolje. Bilo je tu oko 300
struko jačeg neprijatelja. Bježali su čet-   se!’, odgovoriše. Tako nas provedoše do          postrojenih vojnika. Rekao je da bi dao
nici i autonomaši, a tjerali su ih njihovi   prokoške škole. Tu je bio Legija (Milorad        sve njih za nas trojicu. ‘Ovi momci znaju
bivši prijatelji, rođaci i komšije. Za do-   Ulemek). Ispitivao me je i pitao bi li išao      za šta se bore!’, rekao je. Iz Capraga smo
brobit svoje države i naroda, pucali su na   da se borim u kakvu drugu vojsku. Gla-           prebačeni u logor ‘Valionica’ u Drmaljevu
svoje najbliže. I zar je onda pošteno sve    va mi je visila o koncu i mislio sam da se       kod Kladuše. Tu smo proveli još 70 dana.
građane Velike Kladuše trpati u isti koš     neću živ izvući. Bilo mi je svejedno, pa,        Radili smo svaki dan. Fikretova policija
i nazivati izdajnicima? Je li pošteno za     eto, kad mi više nema života, rekao sam:         nas je odvodila svako drugi dan na ispiti-
Kladuščane čija su dva ili tri sina pogi-    ‘Išao bih da se borim samo u Armiji BiH!’        vanje i tukla nas. Bili smo gladni. Dobi-
nula kao borci Armije reći da nisu prave     Odatle smo preko Gline i Siska preba-            vali smo kriškicu kruha i čašu graška na
patriote i sumnjati u njihovu lojalnost?     čeni za Kladušu, za Caprag. Tu smo bili          24 sata. Bilo je slučajeva da, kad dobiju
Najmanja sumnja bila bi velika uvreda za     pet dana na ispitivanju. Sa mnom je bio          ‘po guzici’ od 505., dođu u zatvor i pita-
ove ljude, posebno one poput Rasima Ke-      Mehmed Tralješić zvani Baćo i Ibro Muja-         ju ko je iz 505. i onda ga tuku. Kad fasu-
serovića, čija su tri brata pala kao šehidi  gić. Tukli su nas. Posebno je bio bijen taj      ju od 506., pitaju ko je bio u 506. Al’ mi
u Armiji BiH.                                Tralješić od jednog komšije. Da izviniš,         smo to skontali, pa kad pitaju ko je bio u
                                                                                              toj i toj brigadi, mi kažemo da nismo, da
    “Bio sam pripadnik 505. bužimske.
Moja braća su bili pripadnici 506. oslo-
bodilačke brigade iz Velike Kladuše. Po-
ginula su sva trojica. Sead i Senad bili su
blizanci. Samir je bio najmlađi. Samir i
Sead su poginuli zajedno istog dana od
jedne granate na Velića Glavici. Tad je
na Glavici poginulo sedam pripadnika
505. bužimske. Bio sam učesnik te akcije
i znam da je tad vladala velika žalost za
poginulim. Moj brat Sead, stariji blizanac,
poginuo je ranije na Grljevcu”, priča nam
Rasim Keserović.

    “Sjećam se kad me pozvao rahme-
tli komandant Izet Nanić. Rekao mi je:
‘Poginuo ti je jedan brat koji je imao al-
pinke na nogama!’ Kad mi je to rekao,
meni su se noge oduzele. Prebačen sam
kući, a onda sam čuo da mi je poginuo i
drugi brat. Bili su zajedno s izviđačima
506. Nakon mjesec dana, dva dana prije
okršaja na Kumarici, po zadatku koman-
danta Nanića, bio sam na Pržinama, da
sa svojom jedinicom spriječim prodor
autonomaških i četničkih jedinica. Bila
je mrkla noć, ne znaš ko je ko. Tako smo

                                                                                              smo bili u nekoj drugoj jedinici. I tako
                                                                                              smo trpili u zatvoru sve do pada ‘Druge
                                                                                              autonomije’. Kad su naši ulazili u Kla-
                                                                                              dušu, mi smo se sami oslobodili. Čuvari
                                                                                              su bježali, a mi smo razvalili kapije i do-
                                                                                              mogli se naoružanja. Tada se nismo više
                                                                                              ničeg bojali”, sjeća se Rasim Keserović,
                                                                                              bivši logoraš i brat trojice šehida.
                                                                                              Rasimov otac i majka nisu više među
                                                                                              živima. Nedugo po okončanju rata, napu-
                                                                                              stili su ovaj svijet, tiho, kako su i živjeli.
                                                                                              Tuga ih ubila. Tuga za voljenim. Za sino-
                                                                                              vima žale i mještani Zborišta, čiji su naj-
                                                                                              bliži pali na suprotnoj strani. Svjesni su
                                                                                              da su njihovi voljeni izginuli služeći ne-
                                                                                              prijatelju u borbi protiv vlastitog naroda.
                                                                                              Tuguju obično sami i ne povjeravaju se
                                                                                              dojučerašnjim komšijama, s kojima sko-
                                                                                              ro da i nemaju šta zajedničko. Zajednič-
                                                                                              ka je ostala samo bol i tuga za poginulim
                                                                                              sinovima.                            n

54 7/6/2018 STAV
   49   50   51   52   53   54   55   56   57   58   59