Page 58 - STAV broj 170
P. 58
Amel pored
mezara oca
Esada
Sebila s unukom Irfanom
je Esad rahmetli odslužio armiju, u dru- godine radila sam oko kuće i imala bašču. dozivam neke osobe: ‘Hajte, vidite, došli
goj polovini osamdesetih. A mladost pri- Lani sam krompir ‘odgrnula i zagrnula’, su moji sinovi! Fikret u crnom odijelu i
je udaje? U mejtaf sam išla četiri godine. grah okopala, imala silne dinje. I sad pro- kaputu stoji uz mene i Esmu, a Esad iza
Sjećam se i hodže Topića, kojeg su komu- šetam vani, ali više ne mogu raditi. Slabo kuće leži u travi. I poslije ih nisam sanjala
nisti ubili 1945. godine. Išla sam redovno jedem, ali spavati mogu dobro.” nijednog. A voljela bih da mi opet dođu
u perušače, ‘keten’ se sijao, bile su i one na san”, sjetno priča Sebila.
‘trlje’. U svadbena ‘kola’ rijetko sam išla, SRCE JAČE OD KAMENA Na pitanje kako je njeno srce izdržalo
jer otac nije volio igranke. Za svoje cijelo svih ovih godina, Sebila odgovara: “Znam
‘curinstvo’ samo sam u tri svadbe otišla. Sebili se dešavalo da sanja sinove. ja kako sam s Božijom pomoći izdržala. To
Svog sam Ibrahima upoznala na bunaru. “Sanjam ja kako ide moj Sulejman i vodi samo ja znam. Nije bilo lahko, nije ni danas.
A kad sam se udavala, pješice sam u svad- one dvije bliznakinje za ruke. Ide odoz- Meni su moja djeca stalno na umu. Samo
bu išla”, kazuje Sebila i nastavlja: “Danas go niz dvorište, a ja kao nekom govorim: nisu kad spavam. A što se može, Bože moj.
je insan i dobro koliko je tereta prevalio ‘Eto moga sina i njegovih cura’, i tako Šta je, tu je. Pitaju me kako si. Rekoh: ‘To
preko leđa. Skoro svako ima nekih zdrav- se probudim. Drugi put sam ga sanjala ja znam.’ Gledam da nekako ispunim slo-
stvenih tegoba i iskušenja. Mnogi me pita- kako sa mnom razgovara u kući. Kaže bodno vrijeme. Volim puno slušati sevda-
ju kako sam, jesam li bolesna. Ja kažem da on meni: ‘Mati, gdje je moja familija?’ linke, gledati dnevnik i serije, volim svašta
sam dobro, a nije baš da me ništa ne boli. Rekoh: ‘Sine, tvoja je familija u Zeni- ponešto. I to me spašava, nisam zatvorena
Ali ne vrijedi ni pretjerano kukati. Najviše ci’, i opet sam se probudila. Ja to ujutro i volim mnogo pričati. Odem ponekad i
me bole glava i noge. Ali nemam masnoće ispričala mužu Ibrahimu, a on kaže: ‘Što na mezarove ove dvojice što su u Bužimu
ni šećera. Kad se nasikiram, onda imam si mu odgovarala, bio bi duže kod nas.’ ukopani. U početku sam bila malo oštrija
malo problema s pritiskom. Od 13. maja Oba puta sam ga usnila krajem rata, dok na riječima kad su u pitanju agresori od
mi je nastupila 83. godina. Sve do prošle je još muž Ibrahim bio živ. A i dvojicu kojih su mi sinovi poginuli. Sad sam se
mlađih sam jednom sanjala. Kao u snu malo ohladila. Samo kažem, a čula sam i
od hodža, da majčina suza može stići bilo
Porodica Dizdarević
koga. Neka ih moja suza stigne čiji je god
metak pogodio moje sinove. To kažem i
ništa drugo. A ranije sam svašta govorila
Fikretu Abdiću. Sad neću. Ima Bog. Znam
da ne mogu svoje djece vratiti. Na naše mi
je jedino ostalo krivo što mi trećeg sina
nisu demobilisali kad smo to tražili. Ali
sudbina je bila takva. A muž Ibrahim je
umro 12. septembra 1995. godine. On je
bio zatvoren, nije plakao ni za jednim si-
nom. Samo je šutio. Godinu dana poslije,
dobio je infarkt. Imao je šezdeset godina
kad je umro. Izgleda da mu je srce od tuge
prepuklo. Danas se često pitam zašto su
naša djeca izginula? Ne samo moji sino-
vi. Kako ja vidim, mnogi su na njihov ra-
čun izvukli nezasluženu korist. A previše
je šehida palo za ovu državu, za slobodu i
za bolji život ovog naroda. Majke najbolje
znaju kako je ispaštati za rođenom djecom.
Nisam sigurna da se to danas dovoljno ci-
jeni i poštuje.” n
58 7/6/2018 STAV
