Page 62 - STAV broj 154
P. 62
STAJALIŠTA
prozorsko okno
Ima Bosna svog Ziju
Bilo ih je
desetero
Piše: A, onda, dođoše Simini četnici. Ubiše Zvornik, i u njemu Skočić, i u
Safet POZDER njemu Ribiće. Odveli ih u drugo selo i nad njima se iživljavali onako
kako to ni hajvanu ne priliči. Na kraju ih, redom, potamanili. Ismeta,
Ima jedna zemlja, ‘nako, malehna i Šefku, Zlatiju, Zijadu, Suvadu, Almasu, Ismetu, Sabriju, Zlatu i Ziju.
čusta, al’, opet, dušom golema i pla- Ah, Simo, Simo, bit će da si se malo preračunao! Nisi, veliš!? Eno ti
ha. Ma, ha joj ime izgovoriš, nakva Zije, živ da življi ne može biti
te milina obuzme i sve ti trnci kroz
tijelo idu. Krenu odozdo, odnekud iz posebno njoj, ne ide praznih ruku. I dok zapne nego od skromnosti i dobrote. Zna
nožnih prstiju, pa se propnu do koljena, medne riječi kapaju s ašikovih usana, sve on dići glavu. I-hi-hi, itekako zna. Ne
pa niz stegna do kičme, a onda brdu, sve drugom rukom, na leđima, pridržava bu- vjeruješ mi? Dirni mu u svetinju pa ćeš
pršljen po pršljen, penju se, a ti treperiš. ket miomirisnih ruža. Čeka. Čeka pravo vidjeti! Mimo toga je pitom i prijatan.
I baš kad pomisliš da tvojoj milini kraja vrijeme da ih pruži svojoj dragoj i pozove Kad hoda, sve polahko gazi, baš k’o da
nema, namah se streseš i onda opet. je da krene za njega. Ah... će zemlju uvrijediti. Taj ti ne bi ni mra-
va zgazio, a kamoli kome šta skrivio ili
Bosna. Kad god čujem “Zijo”, naumpadne koga – gluho i daleko bilo! – za nešta za-
Puna je usta. Još punija duša. mi vrijedni čovjek kako ore svoju njivu. kinuo i prevario.
U toj Bosni ima jedan insan. Ni pla- Prvu, pa drugu, pa treću... Ore, a sve pazi
ho krupan, ni odviše sitan. A plemenit i da volove ne izmori. Onda odahne, pruži Mogao bih ti tako o Ziji do sutra ka-
dobar. Ime mu lijepo. Kratko, al’ široko se u hladovinu i potegne koji gutljaj bistre zivati i opet ti ne bih sve kazao.
od Mašrika do na Magrib. Naše. Pravo i hladne vode s najboljeg vrela u cijeloj
pravcato naše. Čisto i milozvučno. Ma, planini. Domalo ga vidim kako kosi. Bla- Eh, ovaj moj Zijo je sve to, a, opet,
puna ga usta, a ha ga rekneš, ono sklizne go saget, zamahuje desno, pa lijevo, a za baška insan i ljudina. Nijedan Zijo na ci-
s jezika i miluje. Miluje sve redom. njim otkosi i miris trave. Zastane malo pa jelom dunjaluku nije kao ovaj. Ribić mu
Zijo. iz vodijera izvuče belegiju, kosu izmiluje je prezime. Iz sela je Skočić, pokraj šeher
Svi vi znate puno zija. Ovaj nije ni travom pa je naoštri i onda opet zamahuje. grada Zvornika. Ismet i Šefka, babo mu
nalik na njih, a opet je Zijo. Naš Zijo. i majka, pazili se i gledali onako kako se
Nije ni Zijad, ni Zejd, ni Zajko, ni Zaid, Ha mi spomenu Ziju, u glavu mi dođe to samo u nas može. Ljubav je porodila,
nego baš Zijo. slika brižnog oca koji se skastio da svoj ni manje ni više, nego ravno osam evla-
Ne znam za tebe, ali ja, kad čujem evlad izvede na selamet, jer, to je Zijo. Naš da. Imena, sve krasnije od krasnijeg. Nu,
“Zijo”, namah pomislim na kršnog i ple- Zijo. Dedo što ga je život povio i pogurio, osluhni, živ bio, i sve će ti se samo kazati.
ćatog momka kako nasred lijepe i pito- a čast i obraz uzdigli pa se, i onako zguren,
me Bosne igra kolo bosansko. Igra i ne do neba izvio. Sin što sluša majku i babu Zlatija.
posustaje. I sve što više igra, više leđima šta god mu zapovijede. Brat koji brata i Zijada.
zabacuje i nogama zameće. Kad god ču- sestru svoju drži kao zjenice oka rođenog. Suvada.
jem “Zijo”, naumpadne mi ašik-momak Vjeran i odan muž koji osobi svoju hanu- Almasa.
što se niz merdevine izverao pa svojoj dra- mu onako kako to dunjalučkoj huriji samo Ismeta.
goj pod pendžerima pokucao. Šapuće joj i priliči. Babo koji je glava i stub kuće i Sabrija, brat jedini.
Zijo hiljade lijepih riječi, sve kićenija od okućnice. Gleda on u svog babu pa sve Zlata.
kićenije. Prosipa joj svoju ljubav iz širom hoće da bude bolji, a još čezne za tim da I Zijo.
rascvalog srca, a ona ga gleda umilnim i mu njegov evlad bude najprvi i najbolji. Sve biser do bisera.
krupnim očima. Donio je Zijo i peškeša On krene s nule da bi se kroz koju godi- Allahu Milosni, ovako samo Ti umi-
svojoj dragoj jer je on takav; nikome, a nu sa svojom dragom skućio. Djecu nut- ješ i možeš poredati i dati.
ka da budu marljiva, da vazda šućuraju i Kako se samo teško radilo, oralo i ko-
dragom Allahu na sedždu padaju. Uči ih silo i kako se samo čist i pošten zalogaj
da svakoga poštuju i nikome zla ne misle. ustima prinosio!
A, onda, dođoše Simini četnici. Ubiše
Zijo kojeg ja zamišljam, kad hoda, Zvornik, i u njemu Skočić, i u njemu Ri-
gleda preda se. Ne zato da mu nešto ne biće. Odveli ih u drugo selo i nad njima
62 15/2/2018 STAV
