Page 63 - STAV broj 154
P. 63

se iživljavali onako kako to ni hajvanu ne       Ukopao je Zijo i Ismeta i Šefku, roditelje svoje. Ukopao je i
priliči. Na kraju ih, redom, potamanili.         Zlatiju, a trinaest joj ljeta bilo. Haramijo jedna, haram ti bilo
                                                 na oba svijeta! Znaš li da je Zijada imala sedam, Suvada pet,
    Ismeta,                                      Almasa četiri, a Ismeta svega tri godine? Imaš li ti svog čeda? O
    Šefku,                                       čemu misliš, zalime jedan, i čemu se u životu nadaš? Ne boli te
    Zlatiju,                                     ništa od ovoga što pišem? Ni to što je Zijo ukopao brata Sabriju,
    Zijadu,                                      a jedva je dvije godine bio nabrao? A sestri, onoj šestoj, Zlati,
    Suvadu,                                      još Zijo kosti traži. Znaš i to? I ti, opet, ni mukajet
    Almasu,
    Ismetu,                                      Zlati, još Zijo kosti traži. Znaš i to? I ti,  Sara.
    Sabriju,                                     opet, ni mukajet?                              Baš kao u pejgambera Ibrahima što
    Zlatu                                                                                       je bila.
    I Ziju.                                          Zijo je danas čovjek. Kuhar. Da, do-       Imat će Sara, ako Bog da, još braće i
    Ah, Simo, Simo, bit će da si se malo         bro si čuo. Kuha razne jemeke i svijet         sestara, a oni će onda, i opet ako Bog da
preračunao! Nisi, veliš!? Eno ti Zije, živ       hrani. Čime li si ti nahranjen i zadojen?      izroditi nove zije.
da življi ne može biti. Eno – ni hajvanom        Ustvari, ne zanima me i ne daj Bože da         Nisi ih ubio! Ni one mrtve nisi ubio.
te ne mogu osloviti, spodobo jedna! – eno        ikada saznam šta su ti to tvoji davali. Nisi,  Ti to samo umišljaš. Stvoritelj nebesa i
Zije, istine žive, da istinu svjedoči i o isti-  Simo, ubio Zvornik. Nisi ubio ni Skočić,       zemlje kaže da su živi, a ja najviše vje-
ni kazuje. Živ je. Živ i – zamisli, molim        iako ondje nema nikoga. Imaju kaburo-          rujem Njemu.
te – nikoga ne mrzi i nikom se ne sveti.         vi. Osam kaburova, a ti znaš čiji su. Ode      Nisi ih ubio i nikada ih nećeš ubi-
A, ukopao je – jadan i čemeran dabogda           Zijo onamo. Lice umije suzama, a kabu-         ti. Možeš jedino, jednom za svagda,
ti bio – ukopao je Zijo i Ismeta i Šefku,        rove fatihama. I čeka. Čeka deveti kabur       naučiti da Bosnu ne možeš ubiti. Bo-
roditelje svoje. Ukopao je i Zlatiju, a tri-     – Zlatin – da i njega Fatihom namiriše.        sna ima Ziju i, čim kažeš Bosna, i čim
naest joj ljeta bilo. Haramijo jedna, ha-                                                       kažeš Zijo, puna ti usta. A kad punih
ram ti bilo na oba svijeta! Znaš li da je            Ne brini, naći će on i Zlatu, nego da      usta kidišeš na nešto, zapne ti u grlu i
Zijada imala sedam, Suvada pet, Almasa           ti kažem još nešto. Ako te ništa od ovoga      nema ti dalje.
četiri, a Ismeta svega tri godine? Imaš li       nije zanimalo, ovo sigurno hoće.               Simo, bolan, bilo je, ima i bit će Bosne.
ti svog čeda? O čemu misliš, zalime je-                                                         I u njoj Zije.
dan, i čemu se u životu nadaš? Ne boli               Slušaj pažljivo!                           I u Zije evlada.    n
te ništa od ovoga što pišem? Ni to što je            Zijo je dobio dijete. Da, sad ima svoj
Zijo ukopao brata Sabriju, a jedva je dvije      evlad, pa crkni, Simo, od muke ako već
godine bio nabrao? A sestri, onoj šestoj,        crk’o nisi. Dobio je kćerku.

                                                                                                                     STAV 15/2/2018 63
   58   59   60   61   62   63   64   65   66   67   68