Page 53 - STAV broj 431

je ovo poremetilo. Molim vas ukoliko mo- jedna grupa narkića iz Nedžarića... A mo- Ispeglane odjeće, uvijek čiste obuće. Mislim
žete nekoliko puta otići, muž će platiti sve mak je fin, dao bi ti krvi ako ustreba“, go- da je i nosio pribor u torbici. Bila je to neka
troškove, uzmite taksi, što god treba, bit će vorio je Mirel. njegova manija. Sada je ležao u krevetu. „
vam sve pokriveno... Ako imam vašu do- Zdravo“, rekoh „Zdravo“, odgovori Denis.
zvolu, mužu ću dati broj pa se vi dogovo- II „Ovo je za tebe.“ Izvadih kesu. „Hvala, nisi
rite...“, reče Sabina sada nekako smireni- Kola su u dogovoreno vrijeme došla u trebao. Ne mogu ti ja ništa jesti. Nemam
je. „Nema problema, slobodan sam poslije 17 h ispred Doma zdravlja u Olovu. To je apetit.“ Ušao je njegov otac s tacnom. No-
škole... Bit’ će mi drago da vidim Denisa dvadesetak metara od moje kuće. Vozač mi sio je sokove i čokoladne kekse. „E, izvolite.
(pokušao sam biti optimističan i zvučati je otvorio vrata. Ponio sam ruksak. U ruk- A sad ću vas ostaviti“, reče Zlatko. „Stari,
kao da se radio o sasvim normalnoj posje- saku kilogram jabuka, sok i monopol. Raz- ostani“, nekim nervoznim glasom , gotovo
ti). Voli li monopol?“ Upitah. „Molim? Šta mišljao sam kako pristupiti Denisu i otkud naredbodavno reče Denis. Otac je gledao ne-
ste rekli?“, upita Sabina. „Ponijet ću druš- baš mene da se sjeti? kako čeznutljivo prema sinu. „ Izvoli, šta ti
tvenu igru monopol, mislim da ću ga tako Bio je neki zastoj, sudar blizu Bakića, po- još treba?“ upita Zlatko. „Rekao sam ti!“ reče
razgovoriti”, objasnih. „Sve, sve što mislite tom uviđaj, u vikendicu smo došli oko pola povišenim tonom Denis, potom se zakašlja.
da treba, Bog vam dao svako dobro“, reče osam, dva sata kasnije nego što je planirano. Zlatko je sjeo na stolicu pored moje, koja se
ženski glas s druge strane. „Ne brinite, bit Dočekao me čovjek u srednjim četrdesetim, nalazila nasuprot kreveta. „Ovo je prijatelj
će sve u redu.“ Pokušao sam zvučati ohra- o kojem sam ti pričao! Sportista! Odličan
brujuće. „Hvala vam! Vaš sam dužnik do Ostao sam do iza 22 sata. učenik! Neko u koga možeš imati povjere-
groba...“, sada je ponovo konverzacija preš- nje“, reče Denis. Pogledao je prema meni.
la u plač. „Bit će u redu, imam takav osje- Nismo igrali monopol. Nismo Bilo mi je neprijatno. „Ako ti tako kažeš,
ćaj, Denis je dobar momak, svi ponekada puno pričali. Svaki razgovor Denise.“ Rekoh blago se smiješeći. Uzeo je
imamo probleme...“, rekoh. „Denisova sok sa stalka. S naporom je prinio času usti-
mama je i dalje plakala... „Hvala vam, vaš bi završavao s željom da se ma. Izgledao mi je na momenat kao kakav
glas zvuči tako utješno. Doviđenja i hvala posljednji put „ušuta“, oprosti težak bolesnik. Otpio je gutljaj, dva. Poku-
vam još jednom...“, reče Sabina prije nego šao je potom ustati. Nije mu išlo. Na svaki
će spustiti slušalicu. Mama je sve vrijeme s bijelim prahom, s heroinom. njegov pokret, Zlatko je pravio grimase kao
stajala slušajući razgovor. „S kim se to, moje Denis je bio mlađi od mene da njega boli. Činilo mi se da mu je strašno
dijete, družiš?“, upita. Čula je cijeli razgo- teško padalo stanje u kojem mu se sin jedi-
vor. Pogledah je. „Momak je ok, samo je godinu. Imao je sedamnaest nac našao. „I dobro, šta želiš, sine, znaš da
up’o u neku vrstu depre.“ Rekoh i oborih godina i samo jednu želju – ću sve učiniti za tebe“, upita Zlatko na neki
pogled. „Potom sam narednih desetak mi- posebno blag način. Denis se sada nekako
nuta slušao „vaspitne“, kako trebam paziti da dođe do droge. Sretao sam uspio pridići uz naslon kreveta. Pogledao
gdje izlazim, s kime se družim, da uvijek ga u čaršiji naredne dvije-tri je prema meni, potom k Zlatku. „Treba mi
kupujem u kafiću sokove zatvorene u boci deset maraka. Otići ću s drugom, platiti šut
ili limenoj konzervi, nikad točeno, da kono- godine, kada sam preselio i zauvijek se oprostiti od droge. Molim te,
bar preda mnom otvori i sipa piće...da svako u Sarajevo, tokom studija. I moram se oprostiti... Obećajem ti, tata, to je
zlo krene bezazleno, bez razmišljanja, da se posljednji put! Moram se oprostiti. Samo još
nešto proba ili neko nešto namjerno ubaci, uvijek je tražio deset maraka. jednom da osjetim. Samo još jednom da bu-
da su ove moje godine formativne samim Mnogo godina kasnije, pričao dem haj... A onda...“ Na trenutak je napravio
tim i opasne godine...“ „I šta da radim?“ pauzu i sasvim ozbiljnim glasom nastavio
prekinuh je. „Kako misliš?“ upita mama. mi je Mirel, da se Denis „Radite šta se mora! Komuna, odvikavanje,
„Obećao sam da ću otići?“ „Gdje?“ upita konačno izvukao iz pakla novi život šta već...“ kolutao je očima Denis,
mama. „U posjet na Nišiće, ondje imaju vi- djelujući nekako odsutno.
kendicu, drže ga u izolaciji. Otac je s njim. narkotika. Ostao sam do iza 22 sata. Nismo igrali
Mogu l’?“ upitah. „Već si obećao. Otiđi, al’ monopol. Nismo puno pričali. Svaki raz-
budi oprezan. Možda je agresivan. Posebno prosijed. Nosio je naočale. Podočnjaci su govor bi završavao a željom da se posljed-
ako je u krizi.“ Dala je dopuštenje mama. odavali da vjerovatno nije spavao. „Dobar nji put „ušuta“, oprosti s bijelim prahom,
Klimnuh glavom. Mama se otišla sprema- dan.“ Pružio je ruku. „Ja sam Zlatko, mo- s heroinom. Denis je bio mlađi od mene
ti za posao. Čekao sam da izađe. Bio sam žete me zvati Zlaja, Denisov tata.“ Pružio godinu. Imao je sedamnaest godina i samo
druga smjena u školi. Nazvao sam Mirela. sam ruku. Upoznao se sa Zlatkom. Držao je jednu želju - da dođe do droge.
Ni on nije znao puno više, osim da mu je moju ruku i gledao me u oči. „Moram vas Sretao sam ga u čaršiji naredne dvije-tri
otac „čivija“ u nekoj građevinskoj firmi, a upozoriti, Denis ne izgleda baš najbolje...“ godine, kada sam preselio u Sarajevo, tokom
da Denisova mama radi u projektnom bi- Napravio je stanku i dalje mi je držao ruku. studija. I uvijek je tražio deset maraka. Mno-
rou kao arhitektica. Uvijek se žalio da mu „Zna biti nervozan, molim vas, ne primaj- go godina kasnije, pričao mi je Mirel, da se
roditelji previše rade. Navalili poslovi. Ro- te srcu šta god da vam kaže. Zna uvrijediti Denis konačno izvukao iz pakla narkotika.
kove valja ispoštovati. Poslije rata se gradi. najbliže. A dobro je on dijete.“ Potom je uz- Prošao je komune, metadon, bolnice... Rodi-
Obnavlja se sve od stambenog fonda do in- dahnuo. Vrtio je glavom, lijevo desno. „Kako telji su mu se razveli. Mama mu je napustila
frastrukture. Ako ko ima posla, onda je to smo bili slijepi! Izvolite ući.“ pokazao mi posao, potpuno zaokupljena brigom o Denisu.
građevinska struka. Imao je curu, Emina je vrata. „Ostavit ću vas malo same. Što ćete Jednom sam ga sreo uz obalu Miljacke,
ili Amina nisam dobro razumio. Hodali su popiti, imam fantu, kolu, gusti sok...“ „Gu- od Vrbanje prema Skenderiji. Nije više bio
još od sedmog razreda. Prošle godine raski- sti“ odgovorih. Otvorio sam vrata. Jedva da mršav. Uvijek „uglađen i fin“, kao u onom
nuli. Otad je ona čas s jednim čas s drugim, sam prepoznao Denisa. Bio je upalih obraza, Balaševićevom stihu. Vukao je psića na povo-
a Denis se povukao. Nikako da je preboli. mršaviji nego kad sam ga zadnji put vidio. cu. Nije me prepoznao ili me nije želio prepo-
U prilično loše društvu upao, znali su da Obično zamišljamo ovisnike neuredne. De- znati, valjda sam bio podsjetnik, u njegovoj
ima novca...Navukla ga i iskorištavala ova nis je, naprotiv, uvijek bio picajzla. Uredan. memoriji, na ono čega se nije želio sjećati. n

STAV 9/6/2023 53