Page 52 - STAV broj 431

DRUŠTVO

Tranzitne priče (15)

U SVIJETU OVISNIKA

Mama je sve vrijeme stajala slušajući razgovor. „S kim se to, moje dijete, družiš?“ upita. Čula je cijeli
razgovor. Pogledah je. „Momak je ok, samo je up’o u neku vrstu depre.“ Rekoh i oborih pogled. Potom
sam narednih desetak minuta slušao „vaspitne“, kako trebam paziti gdje izlazim, s kime se družim,
da uvijek kupujem u kafiću sokove zatvorene u boci ili limenoj konzervi, nikad točeno, da konobar
preda mnom otvori i sipa piće..., da svako zlo krene bezazleno, bez razmišljanja, da se nešto proba...

Piše: Ammar KULO glas. „Dobar dan, ovaj jutro. Izvin’te što je Potom je žena briznula u plač. Vraćale su
ovako rano... morala sam nazvati. Ja sam mi se slike. Denis bi išao s nama u grad,
Sabina D., mama od Denisa D. (stao sam mi bismo otišli u ‘Muppet’ ili u ‘Cinemu’,
zzzzzzzzzzzzzz...... Zzzzzzzzzz... na momenat prebirati po glavi, ko je uopće on bi se ubrzo izgubio, potom bi se vra-
Zzzzzzz....... Probudila me zvonjava Denis D.?!?). Denis je rekao da Vas zna. Vi ćao sav happy. Bio je sušta suprotnost od
kućnog telefona. Pogledao sam na ste u Olovu, dobili smo broj od Mirela...“ onog depresivca na početku puta. „Znate,
Zzidni sat, dvadeset minuta do šest Sad mi je već bilo jasnije, izrazito mršav mislili smo mladost-ludost, on nam je je-
sati! Nekako sam, polusanjiv, došao do vrata momak, kovrčave, malo duže kose... Izašli dino dijete, i ta cura... Zbog nje je ovakav.
koja su razdvajala spavaću sobu od hodnika smo dva-tri puta zajedno u grad, u nekoj Pun je života bio. Šta mi uradi od djete-
u kojem je bio telefon. Otvorio sam vrata. većoj ekipi. Živi kao i Mirel na Dobrinji. ta? Oprostite, molim vas...“ Govor je bio
Mama je bila brža. Već se javila. „Molim... Sjećam se, uvijek depresivna priča. Cura s isprekidan... Pričala mi je o Denisu kada
da, stan je Kulo. Ima.... nema problema kojom je „hodao“ još od osnovne škole ga je bio koju godinu mlađi. Redovno je osva-
ako je već stvar hitna... Nema potrebe da je ostavila. Žena s druge strane žice počela jao medalje s takmičenja iz karatea, koliko
se izvinjavate... I ja bih učinila isto.... Ev’ je plakati. Moram sam se fokusirati kako sam razumio. „I sad ide proces rehabilita-
sad će se javiti...“ Mati mi je pokretom ruke bih je razumio. „Znate, imam jednu veliku cije. Moramo ga smjestiti u komunu. To
stavila do znanja da je poziv za mene. Ko molbu za vas.“ „Da se nešto nije desilo s De- se čeka dvije do tri sedmice... Predložili su
bi mogao biti? I zašto ovako rano? Mora nisom?“ upitah. Denisova mama je i dalje da ga izolujemo. Imamo vikendicu na Ni-
da je nešto važno! Hiljade misli! Prihva- jecala, zatim je na trenutak stala i nastavi- šićima. Muž je uzeo godišnji, ondje je već
tio sam slušalicu. Mama je i dalje stajala la razgovor. „Sve se desilo. Kako smo bili sedmicu. Denis je izrazio želju da vas vidi,
u hodniku. Očito joj je bila bitna sadržina slijepi!“ I dalje mi nije bilo jasno. „Znate, veli, vi ste najbliži od poznanika, stanujete
ovog razgovora. „Molim...“, rekoh. S dru- moj Denis, prije nekoliko dana je završio u Olovu. Ja ću doći naredne sedmice dok
ge strane čuo se prilično uznemiren ženski u hitnoj. Jedva su ga spasili. Predozir’o se.“ završim s kadrovskom ‘neplaćeno’. Sve nas

52 9/6/2023 STAV