Page 77 - STAV broj 150
P. 77
Piše: bošnjak u new yorku
Nebojša
ŠERIĆ ŠOBA Zna li moda šta je strast
Četiri kopačke i
dva razočarenja
Jedan dan prišao mi je Nebojša, momak iz druge raje, malo
stariji od mene, i pitao me da li bih kupio njegove kopačke
“Puma”. Dobio ih je iz Njemačke, koristio ih, ali su mu postale
male. Tražio je za njih vrtoglavih sedam hiljada dinara.
Otkud mi te pare? Ipak, bile su dosta jeftinije od novih u
“Slovenijasportu” u Skenderiji. Otrčao sam kući. Znao sam da
starog nema, možda će stara omekšati
Igrali smo fudbala od jutra do mraka. dženaza, krenuo objašnjavati kako “samo vozikam trolejbusima držeći u ruci kartu
Kada bi nas otjerali s jedne lokacije, ja u Sarajevu nemam kopačke”. Stara se “zvečarku” za više vožnji.
otišli bismo do sljedeće, i tako ukrug. sažalila i izvadila pare iz ladice. Otrčao Nakon što sam se više puta izgubio,
Ponekad bi se razbio prozor pa bi sam do Nebojše s lovom i pala je tran- nisam išao dalje od Terazija. Jedan dan
nam se lopta vratila probušena. Neka se sakcija. Kopačke sam odmah obukao. ugledah u prodavnici sportske opreme ko-
cijena morala platiti. Igrali smo gdje bilo: Imale su desetak krampona. Klizao sam pačke. Adidaske. Crne s bijelim štraftama
u prašini, u blatu, na betonu, na krovu, se po ulicama, jedva sam se dovukao na- – drugih boja tih godina nije ni bilo. Imale
u podrumu, po kiši i snijegu, sve je bilo zad kući. Sljedeći sam dan u njima oti- su šest crvenih krampona koji su se mo-
bolje od neigranja. Igrali smo i sa susjed- šao u školu. gli mijenjati uz pomoć specijalnog ključa.
nim rajama, obično smo gubili, ali ni to Pao sam na nos. Vraćao sam se u radnju
nije bilo važno. Fudbal je bio iznad svega. Nekako se desilo da ih stari nije pri- da ih gledam i puštao uzdahe.
mijetio prvih nekoliko dana. Tek treći Posljednji dan pred odlazak nona me
Mićo je tog dana izašao na “teren” iz- dan, kad sam krenuo napolje da igram pitala šta bih htio da mi kupi za poklon.
među zgrada broj 5 i 9 u ganjc novim ko- lopte, naprasno sam zaustavljen. “Ot- K’o iz topa sam odvalio: “KOPAČKE!”
pačkama. Zavladao je muk. U istom smo kud tebi to”, pitao je. “Kupio, dala mi Otišli smo do prodavnice i desilo se čudo
trenutku svi zaželjeli isto. Više nije bilo mama pare. Koštale su samo sedam hi- nad čudima. Kupljeno! Urlao sam od sreće,
šale, valjalo je nekako nabaviti te proklete ljada”, odgovorio sam pokunjeno. Stari takve kopačke niko u raji nije imao. Ku-
kopačke. Stari nije pokazao razumijeva- je nakosio obrve: “Iste sekunde da si ih pili smo i dva seta krampona za zamjenu
nje za moj zahtjev, odmahnuo je rukom vratio!” Odgegao sam plačući do Nebojše kad se postojeći izližu. Sjeo sam sutradan
i rekao da je to preskupo i nepotrebno. da mu vratim kopačke. Primijetio je da na voz, mahao nona Tini, kojoj je bilo
Danima sam tugovao gledajući drugove sam skroz izlizao krampone po betonu i beskrajno drago što me toliko usrećila.
kako se jedan po jedan pojavljuju u kopač- nije ih htio nazad. Ne znam šta sa tačno Čim smo prišli Mjesnoj zajednici
kama. Svaki sam dan roditeljima nabijao dogodilo (ko je od staraca urgirao), neki Džidžikovac, zastao sam da obučem ko-
na nos kako su mi kopačke pitanje živo- deal se napravio, tako da su kopačke ipak pačke. Što smo se više približavali igra-
ta i smrti, a starci su se smijali, govorili ostale kod Nebojše. Propao sam k’o stari lištu između zgrada broj 5 i 9, srce je jače
kako su mi neke druge stvari potrebnije. kauč. Ponovo nazad u obične tene. lupalo. Primijetio sam raju kako igraju
lopte. Zatrčao sam se i uskočio u teren sa
Jedan dan prišao mi je Nebojša, mo- Nekoliko mjeseci kasnije, stavilo me svojim novim kopačkama, s osmijehom
mak iz druge raje, malo stariji od mene, na voz za Beograd, na moje prvo samo- razvučenim od uha do uha. Ali nešto nije
i pitao me da li bih kupio njegove ko- stalno putovanje, u posjetu noni Tini. bilo u redu. Više niko nije igrao lopte u
pačke “Puma”. Dobio ih je iz Njemačke, Dočekala me na stanici sutradan s ve- kopačkama. Prošla moda! Zbunjen i šo-
koristio ih, ali su mu postale male. Tražio likim osmijehom na licu i pravac Taš- kiran, dugo sam sjedio na kamenu i po-
je za njih vrtoglavih sedam hiljada dina- majdan, gdje je imala jednosoban stan. kušavao shvatiti šta se desilo. Kopačke
ra. Otkud mi te pare? Ipak, bile su dosta Već godinama nije živjela u Sarajevu, su završile u ladici godinama čekajući na
jeftinije od novih u “Slovenijasportu” u radila je u Skupštini koja je bila u bli- bolja vremena, na povratak mode koja se
Skenderiji. Otrčao sam kući. Znao sam zini. Kako je svako jutro išla na posao, više nikad nije vratila. n
da starog nema, možda će stara omekša- ja sam imao vremena da se smucam na-
ti. Složio sam facu kao da mi se sprema okolo po gradu kojeg nisam poznavao,
STAV 18/1/2018 77
