Page 32 - STAV broj 278
P. 32

25 GODINA OD GENOCIDA U SREBRENICI – KULTURA SJEĆANJA



          Ferida Duraković (Sarajevo, 1957)
          NESTAJANJE DOMOVINE






          Prvo je bila talijanska lutka na bračnom krevetu prekrivenom bordo pokrivačem
          preko kojeg se prebacivala koperdeka od bijele čipke.
          Kad je domovina počela da nestaje, lutka se preselila u srce što boli,
          a bračni krevet izgorio je zajedno sa koperdekom i kućom.
          Onda je bilo more: ti si bila mala, a ono veliko plavo.

          Kad je domovina počela da nestaje, ti si bila velika i stara kao bol,
          a more se smanjilo do Neuma i postalo krvavo.
          Zatim je bilo narodnjaka, kojima je sve bilo u šaci. Patila si
          zbog pogibije Silvane Armenulić kao da ti je majka.

          Kad je domovina počela da nestaje, nestalo je, napokon, i Silvane,
          koja uostalom i nije bila Silvana nego Zilha. Narodnjaci su otišli:

          patili su i pjevali o svojoj domovini daleko od nje, što dalje, toliko daleko
          da se rat koji je buknuo smanjio u njihovom pogledu na ništicu, i time
          prestao da bude njihov a postao tvoj.

          Bilo je i kolektivne smrti, ali samo u knjigama: logori su bili noćna mora
          djedova i roditelja.

          Kad je domovina počela da nestaje, Srebrenica je postala tvoja noćna mora.
          Djeca su ostala pod zemljom, a djedovi i roditelji sklupčali su se među
          srušenim zidovima kuća, umirali od stida i odbijali da odu.
                                                                                 Edin Numankadić
          Na kraju, bila je tvoja ulica, strma kao put u komunizam:              (Sarajevo, 1948)
          juriš na gvozdenim sankama, s vrha do dna, kao da sanjaš,              Iz ciklusa “Zapisi”,
          misleći o tome kako će ti neko jednog dana u uho šapnuti:              kombinirana tehnika,
                                                                                 1994/2005.
          – Ja vas volim, Nađenjka!...

          Kad je domovina počela da nestaje, sjurila si niz strmu ulicu posljednji put,
          zajedno s komunizmom, odvodeći djedove i roditelje, i njihove
          djedove i roditelje, što dalje od plamena koji je, napokon,
          zacvrčao i ispekao plastično meso talijanske lutke. Lutka se preselila
          u srce što boli, s plamenom koji je tri duga dana radosno gutao tvoje knjige.
          Knjige su vikale za tobom:

          – Rukopisi ne gore! Rukopisi ne gore! Ja vas volim, Nađenjka!

          Od svega je ostala država.
          Domovina je ionako bila démodé.





















         32  2/7/2020 STAV
   27   28   29   30   31   32   33   34   35   36   37