Page 26 - Zlatnim vezom glagoljanje

sam razmišljati o prošlosti, o svemu što je bilo i svemu što me obveseljavalo. Došli su momenti

iz pakla, razum je svojom hladnoćom sledio razdragano srce, te sam počeo razmišljati o
budućnosti, a bolno je razmišljati o njoj onda kada je smrt jedino što te tamo čeka. Počeo sam

jecati, slani potoci slijevali su se niz bolnu grimasu na mom licu, želio sam umrijeti u tom
trenutku kada sam izgubio hrabrost i kukavički se predao strahu. U jednom trenutku učinilo se

kao da danima hodamo tim besmislenim putem koji i vodi u besmisao. Želio sam podići glavu i
promotriti zvijezde, bar još jednom. Takav čin bi rasrdio naše katile, pa sam se šutke i pognute

glave srdio na sve, jer sam tada počeo mrziti sve. Nisam bio svjestan kako sam u tom periodu

svojim duhovnim stanjem lahko išao iz krajnosti u krajnost, a objašnjenje za to jeste samo
nezdravi, prestrašeni razum. Putu kao da nije bilo kraja. Činilo se kao da su me neobuzdane misli

umorile više od tog dugog koračanja u svršetak. Želio sam da se desi još nešto, da se sudbina

promijeni i da pogledam nebo, da se osjetim slobodno. Želio sam da glasno viknem i time
iznerviram naše ubice. Kada sam napokon skupio snage da pustim drhtavi glas, nisam znao šta

reći. Riječi su postale blijede, svaka molitva koju bi bilo pohvalno izreći u tim gorkim
momentima iščezla je poput samilosti u ratu. Nije bilo smisla samo uzdahnuti ili jecati, želio sam

nešto reći, ali nisam mogao. Nekoliko trenutaka nakon moje teške borbe sa samim sobom začuli
smo mnogo muških glasova u blizni. Zvuci iz pušaka i pištolja sigurno su jače odjekivali, ali ja

sam čuo ljude, želio sam da to budu ljudi, a ne zvijeri. Želio sam da je sve ovo priviđenje, ili san.

Sve je bilo suprotno mojoj želji, i ja sam se obeshraben predao neželjenoj sudbini.

Napokon smo stali. Rečeno nam je da okrenemo leđa, tako da bi prilikom pada lica zagnjurili u

zemlju, kojoj svi mi pripadamo. Bio sam spreman, neočekivano hrabar i smiren i onda sam začuo
pucanj. Oštri bol osjetio sam u vratu, a razum je nestao, srce je stalo, sve je nestalo, osim želje da

pogledam nebo. Prilikom sramnog pada podigao sam glavu. Gore nije bilo neba, gore nije bilo

ničega već viđenog, osim majčinih očiju. Pružila je ruku i primila me u zagrljaj. Njene su me oči
pomno pratile ovim putem. Duše su nam bile mirne, a svijet je izgledao tako mali i besmislen iz

daljine s koje smo ga posmatrali. Sada smo majka, brat i ja krenuli novim putem, gdje su nam
duše slobodno plovile nebom, a moja želja da pogledam nebo prerasla je u nešto više, jer sam

sam postao dio njega.

Medina Mujkanović, Odsjek za predškolski odgoj, II godina